Friday, June 28, 2013

Bicikl - izmene i oprema (za posao i nazad)


Uprkos svemu, ipak sam odlučio da kupljeni bicikl izmenim i tu sam se (novčano) donekle zeznuo. Sa druge strane, vredelo je dodatnih para jer sam probao neke nove varijante i delove i, u stvari, otkrio šta (mi) funkcioniše a šta ne.

Udobnost (položaj sedenja, volan, sedište, lula)

Kao što sam rekao, veoma cenim udobnu vožnju tako da mi klasičan pognut položaj u kojem sam vozio sve bicikle do sada, nije bio ok. Neizbežno je da sedište posle nekog vremena počne da žulja, a ključni delovi tela da trnu :)))

Ako ne cenite udobnost na biciklu, slobodno preskočite ovaj deo teksta.
Čak ni ona varijanta sa helankama sa uloškom mi nije bila baš sasvim ok jer posle nekog vremena odsustvovanja sa vožnje uvek shvatim da i dalje imam te probleme, samo sam se bio navikao ili su ublaženi zbog tih helanki.
Gledao sam i razna sedišta koja nemaju nos (npr. neka iz „ISM“ ponude), ali mi je to izgledalo previše skupo (makar 65 evra, koliko me je koštao sam bicikl), i time se ne otklanjaju problemi tipa utrnule šake, ukočena leđa itd. Hteo sam da napravim stvarno udoban bicikl.
To, po meni, podrazumeva uspravan položaj sedenja (što uspravniji, to bolje), i dobru amortizaciju rupa. „Nježni delovi“ više nisu utrnuli jer se ne sedi na njima nego na "delu tela gde leđa gube svoje časno ime" kako je i zamišljeno, nema previše oslanjanja na volan pa šake ne trnu a leđa su ispravljena.
Odlučio sam se za to da promenim lulu volana i volan. Lula je uzeta što kraća a što uspravnija (neka sa novog ponija – 3 evra) a volan je uzet sa „Tomos“ mopeda (nov 8 evra). Morao sam da napravim i neku podlošku jer šipka volana ima malo manji prečnik (~22.2mm) pa lula nije mogla lepo da se stegne (~25.4mm). Ova montiracija omogućava da skoro skroz uspravno sedim na sedištu a da lepo mogu da dohvatim volan.
Pošto je sad volan stajao dosta više, morao sam i da kupim nove sajle i bužire (na sreću samo za kočnice – za menjače je sve bilo dovoljne dužine) da bih ručice kočnica i menjača mogao da montiram na volan.
Seledeća stavka je bilo sedište. Iako je bilo bolje od originalnog, sedište je ipak bilo pocepano i nije bilo dovoljno udobno (pocepano sedište + kiša = mokar "deo tela gde leđa gube svoje časno ime"). Uzeo sam široko sedište sa oprugama („Monte Grappa C-MAX“ 12 evra) i to je bio pun pogodak. Uzeo sam impulsivno i novu čeličnu šipku sedišta (2,5 evra) jer je na staroj ipak bilo rđe.
Zašto baš sedište sa oprugama? Kao što sam već otkrio, ako sedite uspravno, sva sila udarca kad pređete preko neke rupe se prenosi pravo uz kičmu (kad ste savijeni to nije slučaj već ide samo do karlice). Takođe, iz sedećeg položaja ne može tako brzo i lako da se odigne od sedišta (kad naiđe rupa) kao kad ste savijeni. Napokon, čelična šipka sedišta (kao i čelični ram bicikla) bolje absorbuju neravnine jer se donekle savijaju (aluminijum je dosta krući - kao što sam i sam otkrio).
E, sad, moram da budem skroz iskren. Uspravnim sedenjem se dobija komfor, ali se dosta gubi na brzini jer položaj tela nije dobar za prenos snage na pedale (mišići ne mogu da iskoriste punu snagu) a i mnogo ste manje aerodinamični (što je veliki faktor u postizanju brzine na biciklu). Međutim, meni to nije važno tako da sam probao to da nadoknadim donekle izborom guma.
Još jedna stvar koja se gubi je to što vam, kad vozite po kiši, odmah kisnu kolena i noge. Naime, ako vozite bicikl u uobičajenom pognutom položaju, trup vam podosta štiti noge od kiše pa je dovoljno da imate dobru vodootpornu jaknu.
Ali, dobija se i još jedna bitna stvar. Vidljiviji ste u saobraćaju i pogled je stvarno dobar :) Vidite preko krovova automobila, uživate u svim detaljima jer gledate sa relativno velike visine (kao da vozite džip).

Gume

Gume, gume, gume, GUME, GUME !!!!
Po meni, STAVKA BROJ 1 za svakog ko ide na posao biciklom. Imao sam tako loša iskustva da moram da napišem tačno šta je potrebno u ovom smislu.
Živim u kraju u kojem noću izlaze vilenjaci na ulice i razbijaju flaše o pločnike sve do zore. Stvarno je tako. Kad krenem na posao, mogu da vidim stakliće duginih boja kako se cakle na jutarnjem suncu. I kad čistači operu ulice šmrkom, sutra je ponovo isto. Jedino je bolje zimi kad vilenjaci žive pod zemljom i sneg pokrije ulice :)))
Šalu na stranu, toliko sam puta probušio gumu na biciklu (prva tri meseca bar dva puta nedeljno) da sam shvatio da ne postoji ništa drugo što može da vas onemogući da dođete na posao (osim bliskog susreta sa nekim četvorotočkašem). Izmena gume, po meni, nije izvodljiva zbog vremena i prljanja. Budimo realni, ko će i to da uračuna kad krene na posao.
Gume koje su došle sa biciklom su bile istrošene kramponke (možda još jedna sezona vožnje) koje sam odlučio da odmah zamenim. Prvo zbog toga što su bile ispucale, a onda i da mi se ne bi bušile – kramponi generalno dosta odmaknu unutrašnju gumu od puta pa se i ne buši, ali ovi su bili istrošeni. Drugo, pokušao sam da nadoknadim malo na brzini tako što ću da kupim udobnije a brže gume.
Izbor je pao na „Rubena Cobra 26x1.9“ gume bez krampona (tzv. „slick“ gume – 12 evra par). Bile su dovoljno široke da obezbede udobnu vožnju i absorbuju rupe, a dovoljno glatke da se kotrljaju mnogo brže i bolje po asfaltu (oseti se razlika). Sam gazeći sloj je relativno mekan tako da je i prianjanje stvarno dobro. Kramponi mi ionako ne trebaju jer ne vozim po blatu, kamenju, travi isl.
I tu se završava sve dobro što mogu da kažem o njima. Stvar je u tome što im je gazeći sloj tanak i mekan pa se troše jako brzo i buše non-stop. Bar pet puta mi se desilo da ih izbušim u trenutku kad moram da stignem što pre na posao i onda moram da hvatam bas ili taksi – da čovek poludi.
Jedna unutrašnja guma košta 3 evra (ili, ako može, oko 1 evro da se zakrpi) pa izračunajte koji je to trošak. Ako gurate bicikl sa tako izbušenom unutrašnjom gumom, vrlo verovatno je da će felna da je dodatno iseče i onda možete da je bacite.
Rešenja koja su mi bila dostupna u tom trenutku su bila sledeća:
  1.  Kupiti neke nove spoljašnje gume (kvalitetne) koje imaju zaštitu protiv bušenja tj. neki kevlarski ili sličan „anti puncture“ sloj. To košta makar 8 evra po gumi, ali ih ovde nema baš mnogo u radnjama.
  2. Kupiti jako debelu unutrašnju gumu (pravi ih npr. „Slime“) koja zbog debljine zida (npr 3-4mm) ne može da se izbuši tako lako. To košta oko 6 evra po gumi, a guma je izuzetno teška.
  3. Kupiti sredstvo protiv bušenja guma koje se sipa kroz ventil i zakrpi gumu u toku vožnje (pravi npr. „Slime“). I to košta oko 6 evra po gumi i povećava težinu gume.
  4. Kupiti unutrašnju gumu već napunjenu tim sredstvom (pogodili ste, i to pravi „Slime“). To košta oko 7 evra po gumi i povećava težinu gume.
  5. Kupiti traku protiv bušenja koja se ugura između spoljašnje i unutrašnje gume i time štiti od bušenja – zaboravio sam ko to pravi (oko 7 evra po gumi).
  6. Kupiti gume PUNJENE penom koje su neprobušive (kao na dečjim biciklima, nekim teretnim kolicima isl). Da, prave se i za bicikle i bio sam toliko isfrustriran da sam bio spreman na ovaj korak čak iako to znači žrtvovanje nekog komfora i brzine (te gume su prilično teške i tvrde).
  7. Uzeti od vulkanizera staru unutrašnju gumu od automobila za dž. i jedan „Sintelan“ lepak (2 evra) i makazama je iseći na trake i nalepiti više slojeva na unutrašnji deo spoljašnje gume. Time se simulira opcija broj 5 ali za mnogo manje para (a i ostane još dosta lepka za kućne popravke). A tu su i isparenja od lepka, pa je uživanje veće :)))
Naravno, izabrao sam ovo poslednje jer je bilo najjeftinije, a podrazumeva i popravljanje bicikla koje inače volim. Dobio sam faktički neprobušiv točak (evo već dve i po godine - pu, pu, pu), iako je guma značajno dobila na težini.
Imam i još jedan par "zimskih" guma, zapravo običnih "CST" kramponki (12 evra par) koje koristim od decembra do marta kad krene poledica, sneg, bljuzga... slikovi ne mogu da se voze po tome (zapravo zavisi koliko želite da vam bude zabavna vožnja). Nisam ih toliko mnogo vozio kao ove, ali po snegu se čine ok, ne buše se i ne troše se tako brzo.
Konačno, kad budem istrošio ove gume, kupiću kvalitetne spoljašnje gume sa centralnim delom koji se sporo troši i sa dobrom zaštitom od bušenja. Time ću dobiti lagan i pouzdan točak i stići na posao bez usputnih problema (nadam se).

Blatobrani

Iako volim udobnu vožnju, volim i da vozim po kiši i po lošijem vremenu – možda nije logično, ali je tako. Po kiši problem nije ono što pada odozgo već ono što leti odozdo.
Nema ništa gore nego kad prođete kroz baru i završite sa vodom iz bare na licu ili leđima. Naravno, ako vozite sporije, manje će točkovi toga da zabacuju, ali tek to je naporno i dosadno.
Rešenje koje mi se pre pokazalo kao najbolje je da kupim oba blatobrana pune dužine (OBAVEZNO PLASTIČNE JER SU METALNI BLATOBRANI ĐUBRE - zveckaju u vožnji, sami se od težine olabave rđaju...) i to sam i uradio. Uzeo sam „SKSBluemels“ u odgovarajućoj dimenziji – i stvarno su odlični1.
Zašto baš pune dužine (dakle oni plastični sa čeličnim žicama sa strane koje se šrafe na ram)? Plastični blatobrani koji se kače na jednoj tački i gde zadnji deo blatobrana visi jednostavno ne štite od zabacivanja tako dobro. Isto važi i za onu varijantu gde se prednji blatobran vezuje za donju cev rama bicikla. Koristio sam obe varijante na nekom prethodnom MTB-u i noge do kolena su mi uvek bile isprskane, kao i zadnji deo butine.

Prtljag

Uff, teško pitanje. Osnovno pitanje je zapravo kako udobno nositi biciklom potrebne stvari.
Po meni se sledeće podrazumeva, ali ipak da napišem: NIKAD NEMOJTE DA KAČITE NEŠTO NA VOLAN (KESU, TORBU ISL.) I DA TAKO VOZITE!!! Prvo što sve landara i ne možete lepo da skrećete (kese imaju svoju inerciju), drugo što postoji šansa da to nešto upadne u prenji točak i da vas bicikl katapultira.
Dakle, probao sam nekoliko varijanti, pa ću napisati o svakoj od njih pomalo. Prve dve varijante podrazumevaju da stvari nosite vi na leđima, a ostale da su na biciklu.
Ranac je dobar ako se nosi malo stvari sa sobom i jer je težina raspoređena na oba ramena. Dobar je i jer bicikl ostaje slobodan pa može da se izvede neka vratolomija usput ili da se vozi van puta. Ja ovu konkretnu varijantu ne volim jer mi se leđa uvek toliko mnogo oznoje i jer nosim laptop, cipele i presvlaku (ne mogu da udobno vozim bicikl ako imam 5kg tereta na leđima)
Kurirska torba (preko jednog ramena i opciono sa trakom oko struka) – slično kao za ranac, sa tim što se težina ne raspoređuje ravnomerno. Meni je to stvaralo toliku nelagodu (osećao sam kao da mi se krivi i kičma i grudni koš i da ne mogu da dišem kako treba) da sam batalio posle nekog vremena. Ova torba je super ako moraš da je non-stop stavljaš i skidaš ili da nešto vadiš iz nje (kao što ime kaže – kurirska), ali meni to nije potrebno.
Prtljažnik (zadnji) – po meni, apsolutno neophodan da bi se poneo ikakav teret na biciklu. Probao sam sa onim prtljažnikom koji se kači samo na šipku sedišta, ali nikako nisam mogao lepo da ga namestim, bio je ograničene nosivosti, vrteo se oko šipke sedišta (koliko god da ga stegnem), i nije bilo mogućnosti da se na njega stave veće stvari a da to onda ne smeta u vožnji (previše je bio blizu sedištu i mojim butinama), ne može da primi bisage itd.
Uzeo sam kvalitetan aluminijumski prtljažnik (20 evra) koji se kači na predviđena mesta na ramu i tvrdim da je stvarno odlična stvar jer imam sve moguće opcije a težina je raspoređena kako treba. I ne migolji se teret na njemu dok vozim.
Prtljažnik (prednji) – po meni, nije potreban ako samo idete na posao i nazad tj. ako ne putujete biciklom.
Korpe (metalne ili plastične kao iz supermarketa, prednja, zadnja) – generalno, korpe su stvarno korisna stvar – pogotovu prednja.
Dobre stvari su to što možete da ubacite tu poneku kesu iz prodavnice ili nešto što neplanirano nosite. Loša stvar je to što se korpe prljaju i ako ubacite u njih neku torbu (sa stvarima) i ona će se zaprljati. Takođe, iz korpe može nešto i da ispadne ako naletite na rupu, a može neko i da vam uzme i pobegne.
Ono što meni čini posao je da imam jednu, prednju, korpu u koju ubacim nešto lagano - kesu iz kupovine (ako nešto dokupim kad se vraćam kući) ili kesu sa đubretom kad izlazim iz kuće. Pri tome, sve što stavite u prednju korpu će da utiče na upravljanje bicikla – što je teže to više utiče (zanošenje svaki put kad savijete volan, inercija kad uđete u krivinu itd,).
Zadnja korpa mi se nije pokazala kao toliko korisna jer mi te stvari nisu na vidiku u toku vožnje (da ne ispadnu ili da ih neko ne uzme).
Torba u korpu ili na prtljažnik + tregeri – najkraće rečeno, NE. Kao što rekoh, korpe se prljaju i ako ubacite u njih neku torbu (sa stvarima) i ona će se zaprljati spolja i izgledati neuredno. Torba će da poskakuje u korpi ako je ne privežete tregerom, a može i da ispadne. Ako je torba teška pa ide u prednju korpu, uticaće na upravljanje bicikla. I tregeri se prljaju, tako da i oni ostavljaju trag ako se vežu oko torbe.
Biciklističke bisage ili biciklistička torba na prtljažnik – po meni, jedina prava varijanta. Nije bitno da li je jedna torba odozgo ili imate jednu ili dve bisage, to su varijante koje su prilagođene biciklu i nema boljih. Trebalo bi da budu donekle otporne na kišu, da imaju više džepova sa rajsferšlusima koji imaju pokrivače protiv kiše i da imaju tvrda leđa ili strane da ne bi upale u točkove ili se migoljile po biciklu. Konkretno, ja sam uzeo dve „e-bike“ bisage za 30 evra i to je to.

Nogara (nogica, ćopalo :))

Šta se dešava kad zaustavite bicikl? Naslonite ga na drvo, neku ogradu (i onda on padne pa se izgrebe)? Nežno ga spustite na zemlju (pa se ipak izgrebe)? Šta ako imate i neke torbe na njemu ili plastični retrovizor? Sve se prosipa, pada, lomi?
Zbog toga je ipak bitno da imate neku nogaru (nogicu, neki kažu i ćopalo – sa naglaskom na a). To je univerzalno sredstvo protiv ogrebotina na biciklu. Obično se dele na dve grupe prema tome gde se šrafe na ram.
Prva varijanta je da se kače na jednu pločicu tik ispred zadnjeg točka. Iako imam takvu, ne preporučujem ih – ako pomerate pedale unazad dok je nogara spuštena, pedale će se zaglaviti o nogaru. Ako nije dobro zašrafljena ili ako je slabijeg kvaliteta, dešava se da previše izviruje na stranu dok je podignuta pa je kačite pedalom ili stopalom dok vozite. Plus je to što su i one kvalitetnije, lagane, aluminijumske i dalje jefitne (npr. 2 evra).
Druga varijanta je da se nogara kači na ram kod osovine zadnjeg točka. Ovim se otklanjaju svi nedostaci prve varijante. Ove nogare su dosta čvršće i izdržljivije, ali budu i teže i skuplje. I u ovoj varijanti bolje je uzeti aluminijumsku jer je lakša i ne rđa.
Meni funkcioniše ova prva varijanta ok jer sam uzeo kvalitetniju aluminijumsku podesivu i bio svestan njenih ograničenja. Kod kuće bicikl ostavljam na nadkrivenoj terasi da stoji na nogari i pokazalo se odgovarajuće. Ne štrči u stranu dok vozim (postoji neka posebna šajbna koja dolazi uz nju koja onemogućava spontano odršrafljivanje), jedino je iritirajuće ono okretanje pedala unazad ako je spuštena.

Pedale (da, da, i to je bitno)

Svakodnevna vožnja bicikla dosta napreže sve delove tela i bicikla, pa i pedale. Ako još krivo gazite na pedale (kao ja), to je razlog više da kupite kvalitetne.
Pošto sam uspeo da u roku od par meseci iskrivim i polomim nekoliko pari jeftinijih PVC-čelik i čelik-aluminijum pedala (oko 4-6 evra po paru), mogu da kažem da ovde treba razmisliti. Zapravo, treba odlučiti da li voziti bicikl u običnoj obući ili koristiti neki sistem kačenja pedale na patiku (npr. „SPD“ cipele i pedale).
Prva varijanta je opuštenija i onda treba kupiti kvalitetne čelične ili aluminijumske pedale – npr. za BMX. Plus je to što je jednostavnije, jeftinije (samo se kupe dobre pedale) i nije potrebno nikakvo dodatno uvežbavanje. Minus je to što se, u slučaju da pada kiša ili sneg, povećava verovatnoća da će vam noga skiznuti sa pedale (pedale sa gumiranom gaznom površinom donekle rešavaju ovo). Takođe, obuća brže propada, prlja se i grebe o pedale. A, ako vozite u obući za posao, morate da je čistite kad dođete u firmu (ni blatobrani pune dužine ne štite mnogo cipele od zabacivanja sa prednjeg točka).
Druga varijanta podrazumeva veća ulaganja („SPD“ pedale 30 evra, i bar jedan par patika za to – 50 evra) i volju i vreme da se nauči korišćenje ovog sistema. Budite spremni da se u tom periodu makar jednom osetite kao bubašvaba na leđima - niste izvukli nogu iz pedale na vreme, bicikl je stao, pali ste, nalazite se na leđima, i dalje ste vezani pedalama i samo možete da mlatarate rukama :)) Međutim, plus je taj što noga teško sklizne sa pedale i što se više snage prenosi na pedale. Takođe, ne morate da svakodnevno čistite obuću.
Ja sam imao već od nekog prošlog bicikla „SPD“ pedale i dva para obuće za to (zimske i letnje), tako da sad vozim njih. Patike koje imam imaju skroz tvrd đon tako da mi se ne krivi stopalo dok okrećem pedale tj. gazim ravno. Problem jedino imam kad je neka baš hitna i frkovita situacija jer mi treba neki milisekund više da otkačim patiku od pedale. To je, recimo, evidentno zimi kad naletim na neki led ili na neku bljuzgu pa bicikl krene da vijuga.
Međutim, ipak bih preporučio kombinaciju dobrih običnih pedala i neke obične obuće. Verovatno bih i ja to uradio da nisam bio iznerviran prethodnim iskustvima i da nisam imao pri ruci ovu „SPD“ opremu.

Brava

Obavezno je da imate nešto čime ćete zaključati bicikl ako ga ostavljate napolju. Ali, o tome sam napisao poseban tekst (pogledati ovde).

Svetla i reflektujuće površine

Ako vozite po mraku ili kad mrak već polako pada, OBAVEZNO nabacite na bicikl svetla - i prednje i zadnje. Sad imate da kupite relativno jeftino svetla na obične baterije koja puštaju isprekidan signal (bljeskaju) i koja vas čine prilično vidljivim. Montiraju se lako i mogu i da se skinu i ponesu lako, a vozači na takvu vrstu osvetljenja već instinktivno reaguju i prepoznaju da je bicikl u pitanju.

Bitno je napomenuti da ova svetla NE OSVETLJAVAJU LEPO PUT (mislim na prednje, čak iako može da radi konstantno a ne isprekidano), već samo čine da drugi vide vas. Po gradskim uslovima vožnje i gde ima gradskog osvetljenja, to je dovoljno, ali ako vam treba nešto jače za vožnju po mrklom mraku, postoje mnogo snažniji sistemi (naravno i skuplji) koji će to da urade besprekorno. Baterija u takvim sistemima je obično velika i montira se kao bočica.

Osim toga, bitne su i reflektujuće površine tj. da budete osvetljeni kao jelka kad na vas neko uperi farove. Nije loše da na prednji u adnju stranu bicikla ispod ili iznad svetla stavite i neki katadiopter iste boje kao i svetlo (tzv. "mačje oči"). Na pedalama imate takve površine (žute boje), a pokušajte i da birate gume koje na bočnim stranama imaju reflektujuće krugove. Time postajete vidljivi i sa boka tj. vozači će vas prepoznati kao biciklistu.

Zaključak

Na kraju sam dobio bicikl koji izgleda ovako (videti sliku) i koji mi je stvarno funkcionalan već tri godine. Inače, moji ukućani ga zovu "kantocikl" :)))

EDIT: U oktobru 2014. sam kupio drugi bicikl, a tekst o njemu, izmenama i dopunama je napisan posebno (vidi ovde). 
Moj bicikl za do posla i nazad

1Moram ovde da pohvalim ovu firmu jer mi se desilo da sam jedan plastični deo prednjeg blatobrana polomio i da sam im se obratio mailom, a oni su mi ga poslali poštom za dž.

4 comments:

  1. Capriolo je zakon. Ne kaze se za dzabe Mercedes je auto, Capriolo je bicikla. Meni je pukla pedala, pozvao ih, naravno poslao sliku napukle pedale i odmah sutra dobio nove za dz. Nego sta ti je ovo na vertikalnom ramu, iznad srednje glave?

    ReplyDelete
    Replies
    1. Prednji menjac? :))) Salim se, Abus brava "U" tipa ("U lock"). Nosac za nju se montira na ram (jer brava ima oko 1.5 kg) tako da ne moras da je nosas po torbi, u dzepu isl :)

      Delete
    2. I interesuje me prednja korpa, gde si je kupio i dimenzije? Izgleda "duboko" a ove sto mi se nude netu na slikama igledaju plitko.

      Delete
    3. To je obicna metalna korpa za MTB, Capriolo je ima u ponudi. Ne znam tacne dimenzije, ali evo linka: http://www.capriolo.com/dodatna-oprema-i-alati/korpe/korpe-koja-se-montira-na-korman-za-mtb-0

      Delete