Friday, June 28, 2013

Bezbednost u vožnji (iliti da vas ne skrše)


Jednostavno rečeno, vožnja bicikla kolovozom u Beogradu je, u najmanju ruku, opasna. Mislim da isto važi i za veliki deo Srbije (sve delove koji nisu ravničarski, a možda i tamo).
Pre sam samo tako vozio i doživeo brojne avanture :))) Srećom, preživeo sam svaku od njih ali sam doneo jednu važnu odluku.
Bicikl vozim po kolovozu samo gde moram i što kraće. Tačka. Volim život, volim svoju porodicu i prijatelje i ne želim da ih napustim pre vremena. Zato faktički vozim po biciklističkim stazama, van puta i EVENTUALNO trotoaru1. Naravno, ako vozim trotoarom, biram samo dovoljno široke i dovoljno puste trotoare i vozim polako i predvidivo, i to SAMO AKO ne smetam pešacima.

Dakle, moj osnovni savet u ovom smislu je da VOZITE PO BICIKLISTIČKIM STAZAMA i poštedite sebe i bližnje glavobolja :)
AKO se ipak odlučite za varijantu vožnje po kolovozu, pred vama je proces upravljanja rizikom tj. umanjivanja verovatnoće da postanete ukras na haubi. Nekoliko faktora je u pitanju:
  • Ruta – planirajte put tako da što više idete po biciklističkim stazama (ako ih ima). Ako ih nema (ili gde ih nema), birajte ulice sa što manjim prometom tj. učestalošću saobraćaja. Uvek postoji neka alternativna putanja kroz mirnije ulice i to je ono što tražite.
  • Vidljivost – iz prethodnog iskustva kao bicikliste i vozača automobila sam shvatio da je ključna stvar vidljivost i danju i noću (prvenstveno da vas vide vozači). To znači jarke boje danju i reflektujuće materijale i dobra svetla noću. U smislu vidljivosti je ključna i sledeća stavka.
  • Ponašanje u saobraćaju – POŠTUJTE PRAVILA SAOBRAĆAJA jer ste, u suprotnom, sami krivi ako vam se nešto desi2. Dakle, SVA PRAVILA (ja samo ne poštujem onaj deo o vožnji trotoarom). Sledi lista stvari koje mnogi biciklisti često rade, čak i moji poznanici, a mene izuzetno nerviraju. Inače, mislim da je osnovni razlog zašto vozači polude kad vide biciklistu je taj jer se osećaju izigrano – biciklisti ne poštuju pravila koja vozači moraju da poštuju. Kao vozaču auta i bicikla mi je došlo sto puta da ih zaustavim i očitam bukvicu na licu mesta :))) Dakle:
    • Ne prolazite kroz crveno svetlo (neki koji imaju „SPD“ i slične pedale to rade da ne bi morali da spuštaju nogu dole; neki koji voze trkačke bicikle to rade da ne bi prekidali trening i čekali na zeleno svetlo)
    • Nemojte da se provlačite između automobila i drugih vozila, čak iako stoje u koloni (veoma je primamljivo, ali dešava se da vozači tih vozila uopšte ne znaju da ste tu, odluče da npr. naglo stanu, krenu ili promene traku i eto vas – u drugom agregatnom stanju)
    • Nemojte da presecate kolone pešaka ako prelaze ulicu (oni vas ne čuju kao što bi čuli auto pa ne očekuju da ste tu – lako može da se desi da se sudarite)
    • Nemojte da vozite u pogrešnom smeru – ovo je pogotovu opasno kad se približite raskrsnici jer vozila nailaze pravo na vas a njihovi vozači ne očekuju da će ikog biti tamo.
    • Vozite 1 metar od desne ivice kolovoza (osim ako skrećete ulevo). Nemojte da vozite skroz uz desnu ivicu kolovoza jer tu ima najviše rupa, šahtova, najlakše može da vas auto izgura sa puta ili iseče isl. Neki predlažu da vozite skoro na sredini i faktički zauzmete traku, budete vidljivi, onemogućite da vas vozila sateraju uz ivicu puta... Rekao bih da ovo MOŽDA funkcioniše na zapadu, ali ja bih ipak vozio malo „desnije“. Ako vam sa leđa u brzini naleti auto, ako ne može da vas obiđe (ide neko u suprotnom smeru) i ako vas vidi tek u poslednjem trenutku, recimo zbog krivine – game over. Takođe, nema ništa iritantnije dok vozite auto nego da usporite na oko 20 km/h dok se ne raščisti suprotan smer da možete da obiđete bicikl. 
    • Ako menjate traku ili skrećete, DOBRO pogledajte pored i iza i ipak dajte signal rukom. Izgleda smešno, ali mene leđa više ne bole :))) Uostalom, to je veoma upadljivo, pa bi trebalo da vas vide i vozači. Samo pazite da vam sa leđa ne nailazi neko vozilo kad pružate ruku.
    • Ako vozite noću, KORISTITE I SVETLA I REFLEKTUJUĆE STVARI da biste bili uočljivi. Reći ću samo: „Put, noć, neosvetljen bicikl, auto naišao sa leđa...“
    • Nosite tu blesavu kacigu. Izgleda smešno, ali mene glava više ne boli :))) Dakle, zaista pomaže kod glavobolje ako tresnete (provereno). Pri tome, uzmite kacigu za bicikl. Izbor kacige je poseban tema, ali Nemački vojni šlemovi, kacige za hokej i kacige za skijanje NE POMAŽU jer nisu namenjene susretu sa asfaltom ili ublažavanju takvih udaraca :)))  Naravno, nađite neku koja ne izgleda skroz idiotski, inače je nećete nositi.
    • I VEŽITE TU BLESAVU KACIGU! Gomila biciklista, a i motociklista vozi sa nevezanom kacigom (kajiševi vise sa strane umesto da su vezani ispod brade), a to znači da samo nose šareni „accesory“ na glavi tj. ne pomaže kod glavobolje.
  • Iskustvo – pravila koja sam godinama shvatao i uobličavao a nemaju veze sa poštovanjem propisa. Inače, najbolje je ako već imate iskustva u vožnji automobila ili motocikla (ili mopeda, skutera). Neke stvari će vam odmah biti jasne, a i moći ćete da razmislite o svemu iz perspektive vozača automobila kad vozite bicikl u saobraćaju. Moje preporuke su:
    • Izbegavajte da prolazite blizu parkiranih vozila – ako neko otvori vrata, eto vas njima u zagrljaj.
    • Izbegavajte da vozite preko šina – upadne točak, klizave su a tek kad krene kiša...
    • Kad krene kiša, pazite kako skrećete i kočite preko metalnih i ofarbanih površina – šahtovi, šine, pešački prelazi, druga kolovozna signalizacija, svi su veoma klizavi.
    • Čuvajte se taksi vozila – smoreni su jer voze ceo dan i onda im toliko opadne pažnja da kreću naglo (dobili su poziv) i skreću bez migavca, zaustavljaju se naglo (da pokupe ili ostave mušteriju), rade polukružna skretanja gde to ne može itd. a sve to direktno utiče na vas ako ste tik iza ili pored taksija. Pazite kad prolazite pored taksi stanice jer se dešava da naglo kreću kad dobiju poziv.
    • Čuvajte se svih većih vozila (kamiona, autobusa, tramvaja, trolejbusa) jer nemaju dobru preglednost tj. ne vide šta se dešava oko njih. Dešavalo mi se da me „iseku“ ili pribiju uz neki auto kad skreću, pogotovu vozila javog prevoza kad se zaustavljaju na stanici. Takođe, zadnji deo zglobnih trolejbusa i autobusa se zanosi i do jedan metar u stranu dok skreću (nije džaba ona nalepnica sa zadnje strane trole) – dešava se i da najašu na trotoar ili da prođu veoma blizu ivice. Mogu da vas prignječe, nemojte da im budete ni blizu tad.
    • Pazite kad ulazite u SVAKU raskrsnicu, pogotovu ako nije sa semaforom. Desi se da niste vidljivi iza krivine jer je tu parkiran neki auto isl.
I, nakon svega ovog, voleo bih da mogu da vam kažem da ćete biti bezbedni na kolovozu ako ovo poštujete.
Ali, nećete. Dovoljno je da se desi neki trenutak nepažnje ili da neko sedne nervozan/umoran/pijan/drogiran da vozi i da se pojavite u bolnici ili u večnim lovištima. A to nije opuštena vožnja

Dakle, VOZITE BICIKLISTIČKIM STAZAMA i neće da vas boli glava (a ni drugi delovi tela).


1 U principu, zakon kaže da bi bicikl trebalo da se vozi po biciklističkoj stazi ili uz desnu ivicu kolovoza (osim ako vršite skretanje ulevo). Biciklističke staze i jesu najbolje i najbezbednije rešenje, ali tih staza uglavnom nema svuda a i često su u lošem stanju ili blokirane parkiranim vozilima, kontejnerima isl. Drugim rečima, čovek je gurnut na kolovoz ili može da vozi po trotoaru tj. krši zakon i smeta pešacima.
2Kao vozač automobila znam da sam se uplašio kao nikad u životu kad je jedan biciklista prošao kroz crveno svetlo i izleteo tačno ispred mene (i mojih kolica od 1,3 tone). Nekako sam ga izbegao, ali još uvek se naježim kad pomislim na to. I svaki put se prestravim kad odjednom uočim biciklistu u mraku bez svetala ili kad treba kolima da ga obiđem.

Bezbednost bicikla (iliti da ga ne ukradu)


Stvarno ključno pitanje. Naravno, ovde se govori o tome kako ostaviti bicikl negde kad stignete na posao i posle ga tu zateći u neizmenjenom stanju: da nije ukraden, „očerupan“, oštećen...
Princip je da uvek treba da ga zaključate, čak iako ga ostavljate ispred radnje-kafića i „bićete tu, ulazite samo na minut...“. Mogao bih i o ovome da raspredam u skladu sa tim šta sam pročitao i video, ali mislim da je dovoljno obratiti pažnju na četiri stvari.
Koliko košta tj. koliko je atraktivan bicikl? Ako je u pitanju skup ili atraktivan bicikl (pogotovu MTB), neko će ga ukrasti ako se ostavi napolju – maltene nije bitno da li je zaključan ili ne. Tačka. Što bicikl više izgleda kao običan, jeftin, to su manje šanse da nekome zapadne za oko. Mislim da sam prepolovio šanse da meni neko ukrade bicikl time što sam stavio prednju korpu, zadnji prtljažnik i sedište sa federima. Skupi bicikli mogu da „prežive“ jedino ako ih ostavite u nekoj prostoriji koja je dobro zaključana i gde se jedini pristup nadzire – npr. posebna prostorija za bicikle u okviru poslovnih prostorija, a ulaz čuva komandos naoružan uzijem :))). Time se dolazi do sledeće stavke.
Gde je zaključan bicikl? Bilo da je napolju ili unutra, najbolja su dobro osvetljena i prometna mesta jer je manja verovatnoća da će neko da uzme da obija bravu ako tu non-stop prolaze ljudi.
Ako je unutra, onda može i dobro obezbeđena i zaključana prostorija na poslu za tu namenu (ili neka pomoćna prostorija u kancelariji). Čak i u toj varijanti, bicikl treba zaključati – uz radijator, neku cev isl.
Nikako zaključavati bicikl iza zgrade (gde niko ne prolazi), u sporednoj uličici, iza nekih ograda (gde ga niko ne vidi) itd. Ne zaključavati ga ni u ulazu stambene zgrade ili na stepenicama tj. ispod stepenica (bez obzira na eventualni video nadzor) jer je dovoljno minut-dva da neko obije bravu.
Meni su na poslu nudili da bicikl zaključavam između dve zgrade u nekom prolazu do kojeg može da se dođe sa ulice. Nisam pristao i zaključavam ga za ogradu obližnjeg parka tik pored igrališta gde uvek ima dece sa roditeljima.
Ako je bicikl atraktivniji, mesto gde ga zaključavate treba menjati sa vremena na vreme jer se dešava da, ako vam neko nacilja bicikl, očekuje da će tu biti i sledećeg dana pa „pripremi teren“.
Čime je zaključan bicikl tj. kakva je brava? Ima više varijanti, od sajli i lanaca do posebih katanaca u obliku slova „U“ (tzv. „U lock“) a sve mogu imati ključeve ili brave sa kombinacijom brojeva. Ove poslednje ne bih preporučio ako će bicikl ostati zaključan duže vreme jer neko može da provali kombinaciju.
U principu, što je brava teža i skuplja, to je bolja. Jeftine i lagane brave ne valjaju ništa jer samo izgledaju dobro. Najbolje brave su često veoma teške pa dolaze i sa nosačima koji se montiraju na ram od bicikla. Ovo je dobro jer bravu uvek nosite sa sobom i jer njena težina ne utiče na ponašanje bicikla u vožnji. Ja koristim „Abus plus U lock“ koji sam svojevremeno platio oko 50 evra, ali je to brava koju imam već 10 godina i stvarno je dobra.
Sve brave, čak i najbolje, mogu se obiti, samo je pitanje vremena. Možda je najbolje ako možete da iskombinujete dve brave na način kako je opisano dole. Moj bicikl i svi delovi na njemu su jeftini (i svi su na šraf, a ne „quick-release“) pa mi je dovoljna jedna dobra brava.
I još jedna stvar: NIKAD NEMOJTE OSTAVLJATI BRAVU BICIKLA ZAKLJUČANU ZA BANDERU ISL. KAD BICIKL NIJE TU (u fazonu „teška je, što da je nosim, ostaviću ovde ionako sutra ponovo dolazim“). Tu onda noću može da dođe bilo ko i da se igra sa njom, provali kombinaciju, i da bude spreman za sledeći put kad tu ostavite bicikl.
Kako je zaključan bicikl? Princip je jasan i ima dve stavke:
  • Ram zaključati za nešto nepokretno i jako.
  • Sve što se može lako skinuti sa bicikla, treba poneti sa sobom ili zaključati (jer to u suprotnom nećete zateći kad se vratite).
Dobri kandidati za vezivanje rama bicikla su: posebne konstrukcije koje su za to (mada ovi češljevi po Beogradu ne valjaju ništa, previše su niski i izbegavajte ih u širokom luku), saobraćajni znakovi (samo proverite da ne mogu da se izvuku iz zemlje ili da nisu pretesterisani – ja sam se zeznuo jednom ali sam imao sreće), bandere itd. Izbegavam varijante da vezujem za ograde i gelendere jer tako vezan bicikl može da smeta ljudima koji tu prolaze ili koji su vlasnici date ograde - pa da punu snagu njihovog besa primi vaš bicikl :)))
Ovo valjda ne moram da pišem, ali PROVERITE DA BICIKL NE MOŽE DA SE PODIGNE PREKO STVARI ZA KOJU JE PRIVEZAN. Čisto ako dobijete genijalnu ideju da vežete bajs za hidrant ili neki crno-žuti stubić na trotoaru - viđao sam i to :)))
Svetla, brzinomer, bočicu isl. treba obavezno poneti sa sobom. Stvari koje takođe mogu relativno lako da se skinu, imaju neku vrednost a ne mogu se lako poneti treba zaključati (sve što ima „quick release“ sistem): točkovi, sedište. 
Dakle, super loto dobitna kombinacija je da se koriste dve ili tri različite brave kojima će se obuhvatiti ram bicikla, prednji točak, zadnji točak i sedište. Sedište vezati sa donje strane gde su mu šine (provući bravu između šina i sedalnog dela sedišta).
Ako mislite da sam paranoičan, nisam – lično sam video kad su nekom dečku ukrali bicikl ispred nosa jer je ušao u prodavnicu samo na minut i ostavio ga naslonjenog na zid ispred. Jurnjava je bila spektakularna, ali uzaludna. Mom dobrom drugu su ukrali bicikl ispred stana u toku noći (bio je vezan za metalni gelender ispred vrata, ali je brava bila loša i mesto nije prolazno noću), a znam i bar dvojicu biciklista kojima su nestajale stvari sa zaključanih bicikala. Jedan od njih je zatekao svoj bicikl zaključan, ali „očerupan“: bez sedišta, točkova i svetala.
Moj bicikl je jeftin, nemam bočicu (20 min vožnje - ne treba mi), brzinomer (vozim opuštenije bez njega) niti svetla (ne vozim noću) a točkovi i sedište su mi jeftini. Ni točkovi ni sedište mi nisu sa „quick-release“ sistemom već sa šrafom i maticama, tako da bicikl zaključavam samo jednom „U“ bravom kojom obuhvatim ram i zadnji točak. To, u kombinaciji sa tim gde zaključavam bicikl (debela čelična ograda sa stubićima pored parka u kojem stalno ima neke dece i roditelja) je sasvim ok u mom slučaju.
A šta ako vam ipak neko ukrade bicikl? Nije sve izgubljeno. U ovom slučaju, bitne su predradnje, ali i to da ne odustajete.
Možda znate, ali svaki bicikl ima na ramu serijski broj - obično sa donje strane rama kod pedala. Kad kupujete nov bicikl, u radnji su dužni (naterajte ih ako to ne urade sami) da vam na garanciju upišu i taj serijski broj i vaše podatke i da sve to pečatiraju. Ako kupujete polovan, pokušajte da sa bivšim vlasnikom potpišete nekakav ugovor ili izjavu o tome da ste od njega kupili bicikl i to da overite u opštini. Na taj papir obavezno unesite i serijski broj rama, imena i prezimena obe strane, datum prodaje kao i brojeve ličnih karti i adrese.
E, ako imate nešto od ta dva, onda OBAVEZNO idite u policiju i prijavite krađu. Pričao sam sa jednim policajcem i rekao mi je sledeće. Policija pri hapšenjima i racijama među ukradenom robom nađe i veliki broj bicikala za koje sumnja da su ukradeni. Problem je taj što vlasnici ni ne prijave krađu, a policija nema podatke o njima kao za druga vozila. I onda ti bicikli stoje u policijskoj stanici (ili iza nje) i trunu ili idu na licitaciju.
Takođe, oglasite na nekim biciklističkim sajtovima da je bicikl ukraden i postavite i neku detaljnu sliku i opis. Dešava se i da posetioci tih sajtova vide taj bicikl negde i prijave to
Pokušajte i da pratite oglase jer će neko možda taj bicikl da oglasi - možda tek iz druge ruke tj. neko ko ga je kupio, a da nije znao da je ukraden.
I, kao što rekoh, nemojte da izgubite nadu, možda se ipak na kraju stvari reše u vašu korist.

Održavanje bicikla


Konačno, i ovo je došlo na red. Iako volim da popravljam bicikl, konstantno čeprkanje oko istih stvari koje se non-stop kvare mi nije po volji. Plašio sam se da će do toga doći sa obzirom na opterećenje koje stavljam na ionako slabe komponente.
Međutim, jako sam se iznenadio. Menjači mi se nisu raštelovali nijednom, niti sam imao neke katastrofalne lomove komponenti isl. Zaista je malo potrebno da bi se bicikl održavao u potpuno ispravnom stanju. Bicikli su jednostavni i mogu da se voze čak iako nisu potpuno ispravni, tako da će vas skoro uvek dobaciti do željene destinacije.
Ovde neću da pišem o tome kako se rade ovi poslovi (toga ima na Internetu na dosta mesta) već samo koji su, koliko su česti i neka moja iskustva - čisto radi orijentacije koliko posla je u pitanju.
Pumpanje guma – zavisi od pritiska na koji se guma napumpava kao i od vrste gume. U mom slučaju, 26x1.9 „slick“ guma koju pumpam na 3.5 bara – jednom nedeljno je dosta. Imam pumpu sa meračem pritiska, pa znam da pritisak u njoj sam opadne na oko 3 bara posle nedelju dana. Da je veći pritisak, moralo bi mnogo češće - za pritiske od 8 bari i veće, pumpanje je svakog dana tj. pre svake vožnje. Da je manji pritisak, onda možda i ređe.
Od raznih biciklističkih pumpi koje sam probao, najbolje su one najveće, aluminijumske, koje se postave na pod i koje imaju merač pritiska i adapter za sve tipove ventila. Brzo se pumpa, tačno se zna koji je pritisak. Prenosive pumpe su ok, ali je smaranje pumpati njima (dugo se pumpa), nožne pumpe za auto su tek promašaj (govorim o beskorisnim škripavim jeftinim koje prodaju svuda) a kompresori na benzinskim stanicama uglavnom nisu u ispravnom stanju i pasuju samo na gume sa automobilskim ventilom (adapteri za ventil su jeftini, pa može i tako).
Zamena probušene (unutrašnje) gume – ako se izbuši, opcije su da se zameni/zakrpi na licu mesta ili da se bicikl kao takav ostavi ili dogura do neke lokacije. Iako sam imao dosta bušenja guma do sad, nikad nisam menjao gumu usput već sam uvek bicikl gurao do kuće ili posla a izmenu vršio kasnije. Nikad nisam imao vremena za to (uvek krenem u poslednjem trenutku na posao), razdaljina je mala pa može i peške, a i nije mi bilo do toga da se prljam. Izbušenu gumu sam naknadno nosio vulkanizeru koji je to krpio za 1 evro.
Zamena spoljašnjih guma – zavisi od gume i, naravno, pređene kilometraže i tu nemam ništa da kažem osim da je stvarno bitno da se zamene pre nego što se istroše do kraja jer postoji velika šansa da se izbuše. Naravno, pri izboru novih treba biti jako obazriv i kupiti neke sa zaštitom od bušenja (o tome sam već pisao). Ja sam jednom promenio gume (na početku) i vozim ih već tri godine.
Štelovanje kočnica – ako imate jeftine „V-brake“ kao ja i jeftine paknove na njima, onda posle svakih mesec dana ili svake mokre vožnje provera, čišćenje i eventualno štelovanje paknova. Na kiši se, iz nekog razloga, paknovi odmah zaprljaju i slabije hvataju – čak i kad se osuše. Ovo je jedini posao koji mi ide na živce. Verovatno bih bolje prošao da kupim neke kvalitetne paknove sa izmenljivom gumicom (cca 8 evra) umesto ovih jeftinih koje koristim (2 evra).
Zamena paknova kočnica – kad se istroše, što zavisi od stila vožnje, vrste terena. Gotove su kad se toliko stanje da negde iz pakne proviri metal tj. ako čujete neko struganje, grebanje ili metalni zvuk kad pritisnete kočnicu. Tad ODMAH prekinite da koristite tu kočnicu i zamenite paknove, inače uništavate felne. Meni jedni paknovi traju oko godinu, godinu i po, po brdovitom terenu i vožnji od 8km dnevno radnim danom.
Štelovanje menjača – nikad do sad, a primetio bih u vožnji da su raštelovani. Ako su dobri, neće ni biti potrebe, osim u slučaju da treba da se zameni sajla itd.
Pranje i podmazivanje lanca – jednom u par meseci (oko 4-5 puta godišnje). Prljav posao, ali podnošljiv ako imate odgovarajuće alate i tečnosti: odmašćivač, kupku za lanac (ili odmašćivač u spreju umesto), kao i sredstvo za podmazivanje. Za odmašćivanje obavezno korisite sredstvo koje je baš tome namenjeno – razređivači za farbu nisu namenjeni za to. Preporučio bih da lanac podmazujete nekim „suvim“ sredstvom na bazi teflona jer mnooogo manje privlači prljavštinu po suvom vremenu. Mana je ta što se posle svake mokre vožnje mora još malo podmazati ili makar proveriti koje je stanje lanca jer se ponekad spere. Probao sam i ova druga sintetička ulja koja nisu na bazi teflona ali ona više prikupljaju prljavštine – sa druge strane, postojanija su po kiši. Obično mašinsko ulje (npr. za šivaću mašinu) NEMOJTE da sipate na lanac osim u slučaju nužde – magnet je za prljavštinu i isposti se i spere neverovatno brzo.
Kad se sve sabere, možete najveći deo svih poslova da završite sledećim alatima:
  • Višefunkcionalni biciklistički alat - izgleda kao perorez, samo što ima inbuse, šrafciger, zvezdasti šrafciger isl. Alternativa je set ovih alata ali odvojen. Preporučio bih ipak ovaj perorez jer možete uvek da ga nosite sa sobom.
  • Dobra velika pumpa sa meračem pritiska.
  • Plastičen polugice za skidanje gume sa felne. Jeftine su a ne buše gumu, i zato nemojte odizati gumu sa felne šrafcigerom.
  • Kupka za lanac i tečnosti (za odmašćivanje i podmazivanje) ili tečnost za odmašćivanje u spreju kao alternativa za kupku.
  • Set ključeva veličina od 8 do 15 ili neki set gedora.
I to je to. Nema neke filozofije u održavanju bicikla (uglavnom možete sami), čak nije ni skupo nabaviti prave alate i tečnosti za ove osnovne stvari. Uputstava o tome kako se koji posao radi ima na svuda na Internetu.

Bicikl - izmene i oprema (za posao i nazad)


Uprkos svemu, ipak sam odlučio da kupljeni bicikl izmenim i tu sam se (novčano) donekle zeznuo. Sa druge strane, vredelo je dodatnih para jer sam probao neke nove varijante i delove i, u stvari, otkrio šta (mi) funkcioniše a šta ne.

Udobnost (položaj sedenja, volan, sedište, lula)

Kao što sam rekao, veoma cenim udobnu vožnju tako da mi klasičan pognut položaj u kojem sam vozio sve bicikle do sada, nije bio ok. Neizbežno je da sedište posle nekog vremena počne da žulja, a ključni delovi tela da trnu :)))

Ako ne cenite udobnost na biciklu, slobodno preskočite ovaj deo teksta.
Čak ni ona varijanta sa helankama sa uloškom mi nije bila baš sasvim ok jer posle nekog vremena odsustvovanja sa vožnje uvek shvatim da i dalje imam te probleme, samo sam se bio navikao ili su ublaženi zbog tih helanki.
Gledao sam i razna sedišta koja nemaju nos (npr. neka iz „ISM“ ponude), ali mi je to izgledalo previše skupo (makar 65 evra, koliko me je koštao sam bicikl), i time se ne otklanjaju problemi tipa utrnule šake, ukočena leđa itd. Hteo sam da napravim stvarno udoban bicikl.
To, po meni, podrazumeva uspravan položaj sedenja (što uspravniji, to bolje), i dobru amortizaciju rupa. „Nježni delovi“ više nisu utrnuli jer se ne sedi na njima nego na "delu tela gde leđa gube svoje časno ime" kako je i zamišljeno, nema previše oslanjanja na volan pa šake ne trnu a leđa su ispravljena.
Odlučio sam se za to da promenim lulu volana i volan. Lula je uzeta što kraća a što uspravnija (neka sa novog ponija – 3 evra) a volan je uzet sa „Tomos“ mopeda (nov 8 evra). Morao sam da napravim i neku podlošku jer šipka volana ima malo manji prečnik (~22.2mm) pa lula nije mogla lepo da se stegne (~25.4mm). Ova montiracija omogućava da skoro skroz uspravno sedim na sedištu a da lepo mogu da dohvatim volan.
Pošto je sad volan stajao dosta više, morao sam i da kupim nove sajle i bužire (na sreću samo za kočnice – za menjače je sve bilo dovoljne dužine) da bih ručice kočnica i menjača mogao da montiram na volan.
Seledeća stavka je bilo sedište. Iako je bilo bolje od originalnog, sedište je ipak bilo pocepano i nije bilo dovoljno udobno (pocepano sedište + kiša = mokar "deo tela gde leđa gube svoje časno ime"). Uzeo sam široko sedište sa oprugama („Monte Grappa C-MAX“ 12 evra) i to je bio pun pogodak. Uzeo sam impulsivno i novu čeličnu šipku sedišta (2,5 evra) jer je na staroj ipak bilo rđe.
Zašto baš sedište sa oprugama? Kao što sam već otkrio, ako sedite uspravno, sva sila udarca kad pređete preko neke rupe se prenosi pravo uz kičmu (kad ste savijeni to nije slučaj već ide samo do karlice). Takođe, iz sedećeg položaja ne može tako brzo i lako da se odigne od sedišta (kad naiđe rupa) kao kad ste savijeni. Napokon, čelična šipka sedišta (kao i čelični ram bicikla) bolje absorbuju neravnine jer se donekle savijaju (aluminijum je dosta krući - kao što sam i sam otkrio).
E, sad, moram da budem skroz iskren. Uspravnim sedenjem se dobija komfor, ali se dosta gubi na brzini jer položaj tela nije dobar za prenos snage na pedale (mišići ne mogu da iskoriste punu snagu) a i mnogo ste manje aerodinamični (što je veliki faktor u postizanju brzine na biciklu). Međutim, meni to nije važno tako da sam probao to da nadoknadim donekle izborom guma.
Još jedna stvar koja se gubi je to što vam, kad vozite po kiši, odmah kisnu kolena i noge. Naime, ako vozite bicikl u uobičajenom pognutom položaju, trup vam podosta štiti noge od kiše pa je dovoljno da imate dobru vodootpornu jaknu.
Ali, dobija se i još jedna bitna stvar. Vidljiviji ste u saobraćaju i pogled je stvarno dobar :) Vidite preko krovova automobila, uživate u svim detaljima jer gledate sa relativno velike visine (kao da vozite džip).

Gume

Gume, gume, gume, GUME, GUME !!!!
Po meni, STAVKA BROJ 1 za svakog ko ide na posao biciklom. Imao sam tako loša iskustva da moram da napišem tačno šta je potrebno u ovom smislu.
Živim u kraju u kojem noću izlaze vilenjaci na ulice i razbijaju flaše o pločnike sve do zore. Stvarno je tako. Kad krenem na posao, mogu da vidim stakliće duginih boja kako se cakle na jutarnjem suncu. I kad čistači operu ulice šmrkom, sutra je ponovo isto. Jedino je bolje zimi kad vilenjaci žive pod zemljom i sneg pokrije ulice :)))
Šalu na stranu, toliko sam puta probušio gumu na biciklu (prva tri meseca bar dva puta nedeljno) da sam shvatio da ne postoji ništa drugo što može da vas onemogući da dođete na posao (osim bliskog susreta sa nekim četvorotočkašem). Izmena gume, po meni, nije izvodljiva zbog vremena i prljanja. Budimo realni, ko će i to da uračuna kad krene na posao.
Gume koje su došle sa biciklom su bile istrošene kramponke (možda još jedna sezona vožnje) koje sam odlučio da odmah zamenim. Prvo zbog toga što su bile ispucale, a onda i da mi se ne bi bušile – kramponi generalno dosta odmaknu unutrašnju gumu od puta pa se i ne buši, ali ovi su bili istrošeni. Drugo, pokušao sam da nadoknadim malo na brzini tako što ću da kupim udobnije a brže gume.
Izbor je pao na „Rubena Cobra 26x1.9“ gume bez krampona (tzv. „slick“ gume – 12 evra par). Bile su dovoljno široke da obezbede udobnu vožnju i absorbuju rupe, a dovoljno glatke da se kotrljaju mnogo brže i bolje po asfaltu (oseti se razlika). Sam gazeći sloj je relativno mekan tako da je i prianjanje stvarno dobro. Kramponi mi ionako ne trebaju jer ne vozim po blatu, kamenju, travi isl.
I tu se završava sve dobro što mogu da kažem o njima. Stvar je u tome što im je gazeći sloj tanak i mekan pa se troše jako brzo i buše non-stop. Bar pet puta mi se desilo da ih izbušim u trenutku kad moram da stignem što pre na posao i onda moram da hvatam bas ili taksi – da čovek poludi.
Jedna unutrašnja guma košta 3 evra (ili, ako može, oko 1 evro da se zakrpi) pa izračunajte koji je to trošak. Ako gurate bicikl sa tako izbušenom unutrašnjom gumom, vrlo verovatno je da će felna da je dodatno iseče i onda možete da je bacite.
Rešenja koja su mi bila dostupna u tom trenutku su bila sledeća:
  1.  Kupiti neke nove spoljašnje gume (kvalitetne) koje imaju zaštitu protiv bušenja tj. neki kevlarski ili sličan „anti puncture“ sloj. To košta makar 8 evra po gumi, ali ih ovde nema baš mnogo u radnjama.
  2. Kupiti jako debelu unutrašnju gumu (pravi ih npr. „Slime“) koja zbog debljine zida (npr 3-4mm) ne može da se izbuši tako lako. To košta oko 6 evra po gumi, a guma je izuzetno teška.
  3. Kupiti sredstvo protiv bušenja guma koje se sipa kroz ventil i zakrpi gumu u toku vožnje (pravi npr. „Slime“). I to košta oko 6 evra po gumi i povećava težinu gume.
  4. Kupiti unutrašnju gumu već napunjenu tim sredstvom (pogodili ste, i to pravi „Slime“). To košta oko 7 evra po gumi i povećava težinu gume.
  5. Kupiti traku protiv bušenja koja se ugura između spoljašnje i unutrašnje gume i time štiti od bušenja – zaboravio sam ko to pravi (oko 7 evra po gumi).
  6. Kupiti gume PUNJENE penom koje su neprobušive (kao na dečjim biciklima, nekim teretnim kolicima isl). Da, prave se i za bicikle i bio sam toliko isfrustriran da sam bio spreman na ovaj korak čak iako to znači žrtvovanje nekog komfora i brzine (te gume su prilično teške i tvrde).
  7. Uzeti od vulkanizera staru unutrašnju gumu od automobila za dž. i jedan „Sintelan“ lepak (2 evra) i makazama je iseći na trake i nalepiti više slojeva na unutrašnji deo spoljašnje gume. Time se simulira opcija broj 5 ali za mnogo manje para (a i ostane još dosta lepka za kućne popravke). A tu su i isparenja od lepka, pa je uživanje veće :)))
Naravno, izabrao sam ovo poslednje jer je bilo najjeftinije, a podrazumeva i popravljanje bicikla koje inače volim. Dobio sam faktički neprobušiv točak (evo već dve i po godine - pu, pu, pu), iako je guma značajno dobila na težini.
Imam i još jedan par "zimskih" guma, zapravo običnih "CST" kramponki (12 evra par) koje koristim od decembra do marta kad krene poledica, sneg, bljuzga... slikovi ne mogu da se voze po tome (zapravo zavisi koliko želite da vam bude zabavna vožnja). Nisam ih toliko mnogo vozio kao ove, ali po snegu se čine ok, ne buše se i ne troše se tako brzo.
Konačno, kad budem istrošio ove gume, kupiću kvalitetne spoljašnje gume sa centralnim delom koji se sporo troši i sa dobrom zaštitom od bušenja. Time ću dobiti lagan i pouzdan točak i stići na posao bez usputnih problema (nadam se).

Blatobrani

Iako volim udobnu vožnju, volim i da vozim po kiši i po lošijem vremenu – možda nije logično, ali je tako. Po kiši problem nije ono što pada odozgo već ono što leti odozdo.
Nema ništa gore nego kad prođete kroz baru i završite sa vodom iz bare na licu ili leđima. Naravno, ako vozite sporije, manje će točkovi toga da zabacuju, ali tek to je naporno i dosadno.
Rešenje koje mi se pre pokazalo kao najbolje je da kupim oba blatobrana pune dužine (OBAVEZNO PLASTIČNE JER SU METALNI BLATOBRANI ĐUBRE - zveckaju u vožnji, sami se od težine olabave rđaju...) i to sam i uradio. Uzeo sam „SKSBluemels“ u odgovarajućoj dimenziji – i stvarno su odlični1.
Zašto baš pune dužine (dakle oni plastični sa čeličnim žicama sa strane koje se šrafe na ram)? Plastični blatobrani koji se kače na jednoj tački i gde zadnji deo blatobrana visi jednostavno ne štite od zabacivanja tako dobro. Isto važi i za onu varijantu gde se prednji blatobran vezuje za donju cev rama bicikla. Koristio sam obe varijante na nekom prethodnom MTB-u i noge do kolena su mi uvek bile isprskane, kao i zadnji deo butine.

Prtljag

Uff, teško pitanje. Osnovno pitanje je zapravo kako udobno nositi biciklom potrebne stvari.
Po meni se sledeće podrazumeva, ali ipak da napišem: NIKAD NEMOJTE DA KAČITE NEŠTO NA VOLAN (KESU, TORBU ISL.) I DA TAKO VOZITE!!! Prvo što sve landara i ne možete lepo da skrećete (kese imaju svoju inerciju), drugo što postoji šansa da to nešto upadne u prenji točak i da vas bicikl katapultira.
Dakle, probao sam nekoliko varijanti, pa ću napisati o svakoj od njih pomalo. Prve dve varijante podrazumevaju da stvari nosite vi na leđima, a ostale da su na biciklu.
Ranac je dobar ako se nosi malo stvari sa sobom i jer je težina raspoređena na oba ramena. Dobar je i jer bicikl ostaje slobodan pa može da se izvede neka vratolomija usput ili da se vozi van puta. Ja ovu konkretnu varijantu ne volim jer mi se leđa uvek toliko mnogo oznoje i jer nosim laptop, cipele i presvlaku (ne mogu da udobno vozim bicikl ako imam 5kg tereta na leđima)
Kurirska torba (preko jednog ramena i opciono sa trakom oko struka) – slično kao za ranac, sa tim što se težina ne raspoređuje ravnomerno. Meni je to stvaralo toliku nelagodu (osećao sam kao da mi se krivi i kičma i grudni koš i da ne mogu da dišem kako treba) da sam batalio posle nekog vremena. Ova torba je super ako moraš da je non-stop stavljaš i skidaš ili da nešto vadiš iz nje (kao što ime kaže – kurirska), ali meni to nije potrebno.
Prtljažnik (zadnji) – po meni, apsolutno neophodan da bi se poneo ikakav teret na biciklu. Probao sam sa onim prtljažnikom koji se kači samo na šipku sedišta, ali nikako nisam mogao lepo da ga namestim, bio je ograničene nosivosti, vrteo se oko šipke sedišta (koliko god da ga stegnem), i nije bilo mogućnosti da se na njega stave veće stvari a da to onda ne smeta u vožnji (previše je bio blizu sedištu i mojim butinama), ne može da primi bisage itd.
Uzeo sam kvalitetan aluminijumski prtljažnik (20 evra) koji se kači na predviđena mesta na ramu i tvrdim da je stvarno odlična stvar jer imam sve moguće opcije a težina je raspoređena kako treba. I ne migolji se teret na njemu dok vozim.
Prtljažnik (prednji) – po meni, nije potreban ako samo idete na posao i nazad tj. ako ne putujete biciklom.
Korpe (metalne ili plastične kao iz supermarketa, prednja, zadnja) – generalno, korpe su stvarno korisna stvar – pogotovu prednja.
Dobre stvari su to što možete da ubacite tu poneku kesu iz prodavnice ili nešto što neplanirano nosite. Loša stvar je to što se korpe prljaju i ako ubacite u njih neku torbu (sa stvarima) i ona će se zaprljati. Takođe, iz korpe može nešto i da ispadne ako naletite na rupu, a može neko i da vam uzme i pobegne.
Ono što meni čini posao je da imam jednu, prednju, korpu u koju ubacim nešto lagano - kesu iz kupovine (ako nešto dokupim kad se vraćam kući) ili kesu sa đubretom kad izlazim iz kuće. Pri tome, sve što stavite u prednju korpu će da utiče na upravljanje bicikla – što je teže to više utiče (zanošenje svaki put kad savijete volan, inercija kad uđete u krivinu itd,).
Zadnja korpa mi se nije pokazala kao toliko korisna jer mi te stvari nisu na vidiku u toku vožnje (da ne ispadnu ili da ih neko ne uzme).
Torba u korpu ili na prtljažnik + tregeri – najkraće rečeno, NE. Kao što rekoh, korpe se prljaju i ako ubacite u njih neku torbu (sa stvarima) i ona će se zaprljati spolja i izgledati neuredno. Torba će da poskakuje u korpi ako je ne privežete tregerom, a može i da ispadne. Ako je torba teška pa ide u prednju korpu, uticaće na upravljanje bicikla. I tregeri se prljaju, tako da i oni ostavljaju trag ako se vežu oko torbe.
Biciklističke bisage ili biciklistička torba na prtljažnik – po meni, jedina prava varijanta. Nije bitno da li je jedna torba odozgo ili imate jednu ili dve bisage, to su varijante koje su prilagođene biciklu i nema boljih. Trebalo bi da budu donekle otporne na kišu, da imaju više džepova sa rajsferšlusima koji imaju pokrivače protiv kiše i da imaju tvrda leđa ili strane da ne bi upale u točkove ili se migoljile po biciklu. Konkretno, ja sam uzeo dve „e-bike“ bisage za 30 evra i to je to.

Nogara (nogica, ćopalo :))

Šta se dešava kad zaustavite bicikl? Naslonite ga na drvo, neku ogradu (i onda on padne pa se izgrebe)? Nežno ga spustite na zemlju (pa se ipak izgrebe)? Šta ako imate i neke torbe na njemu ili plastični retrovizor? Sve se prosipa, pada, lomi?
Zbog toga je ipak bitno da imate neku nogaru (nogicu, neki kažu i ćopalo – sa naglaskom na a). To je univerzalno sredstvo protiv ogrebotina na biciklu. Obično se dele na dve grupe prema tome gde se šrafe na ram.
Prva varijanta je da se kače na jednu pločicu tik ispred zadnjeg točka. Iako imam takvu, ne preporučujem ih – ako pomerate pedale unazad dok je nogara spuštena, pedale će se zaglaviti o nogaru. Ako nije dobro zašrafljena ili ako je slabijeg kvaliteta, dešava se da previše izviruje na stranu dok je podignuta pa je kačite pedalom ili stopalom dok vozite. Plus je to što su i one kvalitetnije, lagane, aluminijumske i dalje jefitne (npr. 2 evra).
Druga varijanta je da se nogara kači na ram kod osovine zadnjeg točka. Ovim se otklanjaju svi nedostaci prve varijante. Ove nogare su dosta čvršće i izdržljivije, ali budu i teže i skuplje. I u ovoj varijanti bolje je uzeti aluminijumsku jer je lakša i ne rđa.
Meni funkcioniše ova prva varijanta ok jer sam uzeo kvalitetniju aluminijumsku podesivu i bio svestan njenih ograničenja. Kod kuće bicikl ostavljam na nadkrivenoj terasi da stoji na nogari i pokazalo se odgovarajuće. Ne štrči u stranu dok vozim (postoji neka posebna šajbna koja dolazi uz nju koja onemogućava spontano odršrafljivanje), jedino je iritirajuće ono okretanje pedala unazad ako je spuštena.

Pedale (da, da, i to je bitno)

Svakodnevna vožnja bicikla dosta napreže sve delove tela i bicikla, pa i pedale. Ako još krivo gazite na pedale (kao ja), to je razlog više da kupite kvalitetne.
Pošto sam uspeo da u roku od par meseci iskrivim i polomim nekoliko pari jeftinijih PVC-čelik i čelik-aluminijum pedala (oko 4-6 evra po paru), mogu da kažem da ovde treba razmisliti. Zapravo, treba odlučiti da li voziti bicikl u običnoj obući ili koristiti neki sistem kačenja pedale na patiku (npr. „SPD“ cipele i pedale).
Prva varijanta je opuštenija i onda treba kupiti kvalitetne čelične ili aluminijumske pedale – npr. za BMX. Plus je to što je jednostavnije, jeftinije (samo se kupe dobre pedale) i nije potrebno nikakvo dodatno uvežbavanje. Minus je to što se, u slučaju da pada kiša ili sneg, povećava verovatnoća da će vam noga skiznuti sa pedale (pedale sa gumiranom gaznom površinom donekle rešavaju ovo). Takođe, obuća brže propada, prlja se i grebe o pedale. A, ako vozite u obući za posao, morate da je čistite kad dođete u firmu (ni blatobrani pune dužine ne štite mnogo cipele od zabacivanja sa prednjeg točka).
Druga varijanta podrazumeva veća ulaganja („SPD“ pedale 30 evra, i bar jedan par patika za to – 50 evra) i volju i vreme da se nauči korišćenje ovog sistema. Budite spremni da se u tom periodu makar jednom osetite kao bubašvaba na leđima - niste izvukli nogu iz pedale na vreme, bicikl je stao, pali ste, nalazite se na leđima, i dalje ste vezani pedalama i samo možete da mlatarate rukama :)) Međutim, plus je taj što noga teško sklizne sa pedale i što se više snage prenosi na pedale. Takođe, ne morate da svakodnevno čistite obuću.
Ja sam imao već od nekog prošlog bicikla „SPD“ pedale i dva para obuće za to (zimske i letnje), tako da sad vozim njih. Patike koje imam imaju skroz tvrd đon tako da mi se ne krivi stopalo dok okrećem pedale tj. gazim ravno. Problem jedino imam kad je neka baš hitna i frkovita situacija jer mi treba neki milisekund više da otkačim patiku od pedale. To je, recimo, evidentno zimi kad naletim na neki led ili na neku bljuzgu pa bicikl krene da vijuga.
Međutim, ipak bih preporučio kombinaciju dobrih običnih pedala i neke obične obuće. Verovatno bih i ja to uradio da nisam bio iznerviran prethodnim iskustvima i da nisam imao pri ruci ovu „SPD“ opremu.

Brava

Obavezno je da imate nešto čime ćete zaključati bicikl ako ga ostavljate napolju. Ali, o tome sam napisao poseban tekst (pogledati ovde).

Svetla i reflektujuće površine

Ako vozite po mraku ili kad mrak već polako pada, OBAVEZNO nabacite na bicikl svetla - i prednje i zadnje. Sad imate da kupite relativno jeftino svetla na obične baterije koja puštaju isprekidan signal (bljeskaju) i koja vas čine prilično vidljivim. Montiraju se lako i mogu i da se skinu i ponesu lako, a vozači na takvu vrstu osvetljenja već instinktivno reaguju i prepoznaju da je bicikl u pitanju.

Bitno je napomenuti da ova svetla NE OSVETLJAVAJU LEPO PUT (mislim na prednje, čak iako može da radi konstantno a ne isprekidano), već samo čine da drugi vide vas. Po gradskim uslovima vožnje i gde ima gradskog osvetljenja, to je dovoljno, ali ako vam treba nešto jače za vožnju po mrklom mraku, postoje mnogo snažniji sistemi (naravno i skuplji) koji će to da urade besprekorno. Baterija u takvim sistemima je obično velika i montira se kao bočica.

Osim toga, bitne su i reflektujuće površine tj. da budete osvetljeni kao jelka kad na vas neko uperi farove. Nije loše da na prednji u adnju stranu bicikla ispod ili iznad svetla stavite i neki katadiopter iste boje kao i svetlo (tzv. "mačje oči"). Na pedalama imate takve površine (žute boje), a pokušajte i da birate gume koje na bočnim stranama imaju reflektujuće krugove. Time postajete vidljivi i sa boka tj. vozači će vas prepoznati kao biciklistu.

Zaključak

Na kraju sam dobio bicikl koji izgleda ovako (videti sliku) i koji mi je stvarno funkcionalan već tri godine. Inače, moji ukućani ga zovu "kantocikl" :)))

EDIT: U oktobru 2014. sam kupio drugi bicikl, a tekst o njemu, izmenama i dopunama je napisan posebno (vidi ovde). 
Moj bicikl za do posla i nazad

1Moram ovde da pohvalim ovu firmu jer mi se desilo da sam jedan plastični deo prednjeg blatobrana polomio i da sam im se obratio mailom, a oni su mi ga poslali poštom za dž.

Thursday, June 27, 2013

'Dej si hrđo stara (iliti materijali i vremenski uslovi


Primetićete da sam dosta puta u postovima pisao „aluminijum ne rđa“ (ne korodira). Rđa je bitan faktor ako ostavljate bicikl napolju tj. pod uticajem vremenskih prilika (kiša, sneg, sunce, vetar).
Rđavi delovi izgledaju ružno, teško ih je servisirati (npr. odvrtanje zaribalog šrafa), nekad i ne rade kako treba zbog rđe a i postoji opasnost da se na njih posečete i (daleko bilo) dobijete tetanus.
Najkraće rečeno, čelik rđa ako nije dobro zaštićen (hromom, cinkom, farbom, mašću ili uljem), a aluminijum ne rđa1. Farba propada na suncu (matira ili bledi), slojevi hroma i cinka se grebu i tanje, ulje i mast se spiraju tako da i to treba imati u vidu. Jedino nerđajući čelik (gde je hrom dodat u čelik, a ne nanet odozgo) ostaje dugo takav kakav jeste uprkos vremenu. Na njega, realno, jedino utiču stvari tipa soli (nećete led na putu zimi, a?) ili uslovi visoke vlage i slabe provetrenosti.
Kad se sve sabere, ram i viljuška mogu biti čelični jer su obično dobro ofarbani i neće zarđati na kiši. Ako se ozbiljnije izgrebu, na tim mestima će se pojaviti površinska rđa koja nije ništa strašno, a taj deo se može zaštiti i providnim lakom za nokte.
Međutim, stub sedišta, lula, volan, kočnice, glave točkova, felne i sve stvari koje se grebu a obično nisu tako kvalitetno ofarbane ili zaštićene, trebalo bi da budu od aluminijuma inače će rđa brzo da se pojavi. Inače, čelični delovi su dosta jeftiniji od aluminijumskih pa je i farba često lošija. Lanac i zupčanici skoro odmah rđaju ako se ne podmazuju redovno.
Žbice na jeftinijem biciklu su obično one od cinkovanog čelika (one od nerđajućeg čelika su najbolje) i, u pricipu, ne bi trebalo da rđaju toliko brzo. Njih dosta štiti i prljavština i mast koja padne sa lanca i zupčanika, tako da je bitno da točkove ne perete često :)))
A o šrafovima i da ne govorim. Čelični jesu najbolji (najjači), ali pokušajte da stavljate one koji imaju bar neku površinsku zaštitu od rđe. Inače, posle prve kiše evo vama narandžastih detalja na biciklu :)))
1Ovde ni ne razmatram druge materijale tipa titanijum i ugljenična vlakna („carbon – fibre“) jer su previše skupi za ovakvu upotrebu. Ni jedan ni drugi ne rđaju :)

Kupovina bicikla za odlazak na posao i nazad


Ovde ću opisati koji bicikl vozim i zašto sam baš taj odabrao. Na taj način ću, usput, objasniti i neka svoja iskustva. Dakle, pri izboru bicikla sam postavio neke smernice (tražio sam „JE-JE“ bicikl1):
  • Jeftin bicikl (da ga ne bi ukrali, a i da mi ne bude žao niti neka velika šteta ako se to desi)
  • Dovoljno kvalitetan bicikl (krševi2 su krševi i džaba što su jeftini kad je redovna vožnja takvog bicikla umarajuća i dovodi do brzog propadanja celog bicikla)
  • Jeftino i jednostavno održavanje (savremen bicikl bez fancy opreme koji pritom nije krš jer za npr. neke starije bicikle prosto nema delova ili su skupi – standardi su se promenili)
  • Mora da ima brzine (jer idem po brdovitom terenu a neću da crknem dok dođem na posao tj. bicikl prilagođen očekivanoj ruti)
  • Ne mora da bude brz (vožnja je samo 4km u jednom smeru, da je duža, i to bi bio značaan faktor)
  • Udoban bicikl
Posle nekog razmatranja, odlučio sam da kupim jeftin, polovan, relativno nov i dovoljno kvalitetan MTB i da ga prilagodim svojim potrebama. Delove za MTB čovek može da nađe svuda, a ovi bicikli se prave sa namerom da se voze po teškim terenima, tako da bi trebalo da izdrži višegodišnju upotrebu po našim putevima.
Zašto ne nov bicikl? Daje se više para a dobija manje muzike i primamljiviji je za krađu. I bilo bi mi žao da se izgrebe, pokisne - previše bih pazio na njega :)))
A zašto ne hibridni bicikl (neki kažu i „city bike“)? Trebalo bi da su lakši, brži, bolji za asfalt itd? Prosto zato što je, po mom mišljenju, ponuda MTB-ova uvek bolja (veća, raznovrsnija) nego hibrida, a često su i cene niže za jeftinije modele. MTB se zbog toga i lakše prodaje a ipak su sve komponente pravljene da izdrže i grublju vožnju. MTB sa gumama za asfalt (bez krampona), može da ide prilično brzo. Naravno, ko nađe dobar hibrid tj. da je jeftin a kvalitetan, samo napred :)
Nisam ozbiljnije razmatrao ni da kupim trkački bicikl jer su skupi, razdaljina koju treba da prevalim je relativno mala (nije potrebna velika brzina), a put je reativno loš. Sve u svemu, mislim da ne bi izdržao svakodnevnu vožnju ovog tipa bez većih prepravki. Trkački bicikli najčešće ni nemaju mesta na ramu predviđena za montiranje blatobrana i prtljažnika.
Napokon, krajem 2010. sam nabavio „Capriolo Adrenalin“ MTB iz 2008. godine. Kupio sam ga polovnog iz jednog rent-a-bike servisa (vožen tri sezone). Čisto da napomenem da sam ga kupio veoma jeftino (negde oko 65 evra) ali da sam morao da jako dobro pazim šta uzimam. Jedna je stvar ako je bicikl malo izgreban i ako se vidi da je dosta korišćen, a potpuno druga ako mu je uz to kriv ram.
U tom trenutku po oglasima, nije bilo takvih bicikala po toj ceni – prodavci ih precenjuju i onda za bicikl koji je koštao nov oko 180 evra traže 120 do 150. A za toliko para ima da se kupi kvalitetniji ali donekle stariji polovan bicikl ili čak i neki nov bicikl (Capriolo stalno ima neke akcije). Inače, tu sam i zaračunao da ću morati da dokupim neke delove, pa bolje da je nabavna cena niža.
Prvo, smanjio sam izbor kad sam tražio odgovarajuću veličinu bicikla. Kako neko reče, bicikli su kao obuća – treba kupiti odgovarajući tip i veličinu.
Drugo, još neki bicikli su otpali jer im je bio iskrivljen ram (provozaš malo bicikl bez ruku i vidiš da stalno vuče u jednu stranu, da zadnji točak stoji krivo), a nekima je mnogo sitnica bilo za zamenu (pa kad se sve skupi izađe kao Svetog Petra kajgana): sedište, ručica menjača, šipka sedišta, lula, šipka volana, gume. Bitna stvar je da se za svaki potencijalni bicikl iz užeg izbora napravi lista šta tačno na njemu ne valja. To je tek pravi način da se utvrdi koliko će sve koštati na kraju.
Na kraju ostao je jedan kojem su jedine mane koje sam uočio bile zaribala viljuška sa amortizerom, i malo pocepano sedište. Ram je bio izgreban, ali to je ok jer su bile lake ogrebotine koje ne utiču na ponašanje u vožnji i čine bicikl manje atraktivnim (za krađu). Menjači su radili odlično, kočnice takođe. Gume su bile kramponke i istrošene do neke mere, ali su bile upotrebljive sigurno za još makar jednu sezonu. Na volanu, cevi sedišta i luli je bilo rđe tu i tamo, ali ništa strašno.
Da se razumemo bicikl je, takav kakav je, mogao da se vozi bez problema samo da se dokupe blatobrani i prtljažnik. Sama činjenica da je bio u rent-a-bike-u (a ovo je bio dobar sa dobrim biciklima) znači da je dosta vožen ali i redovno održavan3. Takođe, već u startu je bio bolji od fabričkog istog takvog jer je na njega bilo stavljeno bolje sedište, paknovi kočnica i gume. Puna specifikacija tog bicikla je:
Ram:Hi-ten
Amortizer: LOGAN - LF 780
Šoljica: FP-H501 - 8 pcs headparts, thread: 1''X24T 22.2/30/27mm, W/key washer
Ulošci sr. pogona: KINEX - BLEPS 2 - 122.5 mm, shell: BSA 68mm
Srednji pogon: LANHANG - LH3187, LD-YST, 48/38/28,170 mm, steel CP, W/ chainguard
Prednji menjač: SHIMANO - TOURNEY FD-TZ21 band type, down-route, 28.6mm, for 48T, cs-angle:66-69
Zadnji menjač: SHIMANO - TOURNEY TX RD-TX31 6/7-speed, not rapid- rise, W/riveted adapter
Ručica menjača: SHIMANO - ST-EF50 index front / 7 speed rear
Zupčanici: SHIMANO - multiple freewheel sprocket, TZ MF-TZ21 7-speed 14-16-18-20-22-24-28T brown
Lanac: KMC - Z-50 - 1/2''x3/32'' (114 links) (7 speed)
Kočnica: LOGAN - JY-927AE - alloy die casting brakes, 70 mm shoe, silver
Ručica kočnice: SHIMANO - ST-EF50 index front / 7 speed rear
Glave: QUANDO - KT-A15F front silver / KT-A11R rear silver
Obruči: SW19SG 559-19, 36H, alloy double wall
Pneumatici: RUBENA - 52-559 V36 RAPID (26 X 1.95)
Upravljač: LOGAN - 165-2/5 -steel stem with alloy cap, dia. 22.2mm, ext:100mm, bar bore: 25.4mm, angle +25 °, finish: ed black
Lula: WADER - GWHB-02, ATB - steel, W=580mm, angle 15 deg., 22.2X25.4mm
Stub sedla: WADER - GWSPSTEEL25.4 - steel seat post 25.4x300mm long, W/O clamp
Sedlo: SELLE ROYAL - WOLF
pedals: FP-906, PP body, steel cage, 9/16'', with balls, with reflector
Težina: 16

E, sad, neko bi rekao da je ovaj bicikl krš - verovatno većina onih koji čitaju ovaj tekst :))) Težak, „Shimano Tourney“ menjači, čelični ram (koji nije čak ni hrom-molibdenski već hi-ten tj. „high tension steel“), neke osnovne „Quando“ osovine i „Logan“ kočnice. Uz to i loš amortizer (to jeste, bio je zaribao) i jeftino sedište.
Međutim, posle tri godine vožnje, mogu da kažem da je sve ovo sasvim ok – minimalno prihvatljiva specifikacija za ovu namenu. Težina nije problem jer ionako nosim stvari za posao, laptop i tešku bravu (2-3 kg plus-minus mi ne znači ništa). Neverovatno, ali menjači rade kao sat i menjaju brzine bez greške – nisam uopšte morao da ih štelujem sve ovo vreme. A osovine i felne su relativno lagane i lepo se vrte, što je bitno da bi vožnja bila bez dodatnog napora. Kočnice su „V brake“ od aluminijuma i rade skoro podjednako dobro kao kočnice istog tipa koje sam imao na jednom skupom MTB-u. Kočnice sam morao da štelujem sa vremena na vreme, posebno posle vožnje po mokrom – ali to je zbog trošenja i prljanja paknova (ni to nije skupo da se zameni – 2 evra par a traju dugo).
Konačno, ako bi me pitali oko neke minimalne konfiguracije bicikla, to bi bilo ovo u produžetku (donja tabela).

Ali to nije sve. Onda sledi opremanje i izmene, ali to je poseban tekst (vidi ovde).

EDIT: U oktobru 2014. sam kupio drugi bicikl, a tekst o njemu, izmenama i dopunama je napisan posebno (vidi ovde).
 Ram: makar Čelik, makar Hi-ten, bitno da je prav i bez oštećenja i da ima patronu srednjeg pogona i mesta za šrafljenje prtljažnika i blatobrana kao i mesta za montiranje npr. „V-brake“ kočnica.
Menjači: „Shimano Tourney“ ili bolje tj. minimum 21 brzina (3x7). Sve slabije od toga ništa ne valja – rašteluje se samo od sebe vrlo često, promene brzine su neprecizne, dešavalo mi se da se menjač čak i iskrivi u toku korišćenja.
Alternativa su zadnje glave točka sa unutrašnjim brzinama („Shimano Nexus 3 i 7“, „Shimano Alfine 8 i 11“, „SRAM i3, i9 i t3“) i, opciono, zadnjom „kontrom“. Ove osovine se, uprkos svojoj težini, lepo voze i zaštićene su od vremena (nema održavanja) ali ste neizbežno ograničeni na par brzina (npr. 3). One koje imaju 7, 8, 9 ili 11 brzina koštaju kao hektar gibanice tako da su besmislene u mom slučaju. Dugo sam razmišljao o tome da li da svoj bicikl prepravim da ima 3 brzine („SRAM t3“ sa ručicom menjača je 35 evra u ovom trenutku), međutim, ovaj komplet menjača koji sad imam stvarno radi besprekorno, održavanje je minimalno (čišćenje i podmazivanje lanca jednom u par meseci) pa nema svrhe da to radim.
Ručice menjača: Obavezno indeksirane za zadnji menjač i bilo bi dobro da su „rapid fire“, „rapid fire plus“ ili „grip-shift“ tipa.
Ako nisu indeksirane (na klik tj. imaju definisane položaje za svaku brzinu), to je mučenje. Treba u vožnji u saobraćaju još paziti i na to da lanac bude prebačen tačno gde i koliko treba.
Kočnice: Neke aluminijumske „V-brake“.
Aluminijum ne rđa, „V-brake“ su jeftine u svakom smislu a odlično koče. Diskovi još bolje koče ali su skupi i primamljivi za lopove, „caliper“ (kao sa trkačkog bicikla) nisu dovoljno jake za natovaren bicikl pogotovu po mokrom, „cantilever“ nisu loše ali je taj sistem prevaziđen (ako je bicikl došao sa njima, ok). „U“ kočnice, „doboš“ kočnice kao i tzv. „roler“ kočnice su prilično teške i rariteti i ja bih ih izbegao. Ostaje i pitanje „kontre“. Po meni, to je nepraktična kočnica za sve osim za ravničarske predele – teško se koči jer noge moraju da budu u određenom položaju, nije neke snage a to podrazumeva i da imate samo jednu brzinu (ili par ako je zadnja glava sa unutrašnjim brzinama).
Ručica kočnice: Neke aluminijumske (nikako da imaju plastičnu ručicu ili telo). Aluminijum ne rđa a plastika se savija i puca.
Glave: Neke aluminijumske jeftine (iz mog iskustva „QUANDO“ su ok, lepo idu, nikakve probleme nisam imao sa njima)
Obruči (felne): aluminijumske, obavezno dupli zid (imao sam neki MTB sa aluminijumskim felnama koje nisu imale dupli zid i posle prelaska preko jedne ozbiljnije džombe sam primetio da se felna iskrivila)
1„JE-JE“ - jeftin i jednostavan (jednostavno održavanje)
2Samo da objasnim šta, po meni, krš najčešće ima: čelične felne ili aluminijumske felne sa jednostrukim zidom, plastične kočnice, plastične ručice kočnica, ručice menjača kao obične plastične polugice („thumb shifter“), čelične glavčine točkova, neindeksiran zadnji menjač, kad na zadnjem menjaču piše „Shimano“ ali ništa osim toga, čelični blatobrani (ponegde), manje od 7 brzina na zadnjem menjaču, pogonska osovina nije „patrona“ („BB unit“, „BB shell“) a i npr. postoji mesto na ramu ili viljušci za dinamo koji se naslanja na gumu da bi proizvodio struju. Za starije bicikle i dečje bicikle su neke od ovih stvari normalne, tako da se prethodni opis odnosi na bicikle za odrasle novije izrade.
3Više puta sam iznajmljivao bicikle u tom rent-a-bike-u, i uvek su bili tehnički korektni. Inače, u tom servisu uvek ima polovnih „Capriolo“ bicikala na prodaju. Sad ima modela „Cobra“ starih oko 2-3 godine, što je još bolji izbor od „Adrenalina“ jer imaju istu opremu i viljušku bez amortizera, a noviji su modeli. Oni ih u servisu sad još i estetski osveže (npr. zamene i šipku volana, šipku sedišta i lulu) tako da je cena 75 evra, jedino što su gume koje idu uz njih za zamenu.

Počeci (ko sam)


Bicikl je oduvek bio moj najbolji prijatelj. Meni, kao malom debelom klincu, je to postao izvor radosti od kad me je otac, sa četiri godine, naučio kako se vozi i pokazao mi par caka. Prvi pravi bicikl koji sam dobio, „Unis Violeta“ (izgleda kao mali „Poni“), je odmah poslužio za vožnju bez ruku, vožnju sedeći na prtljažniku, ali je pretrpeo i mnoogo padova.
U dvorištu iza moje zgrade je bila jedna nizbrdica. Grba na njenom dnu mi je donela nebrojeno mnogo oguljenih laktova i kolena dok sam učio kako da skočim sa nje kao sa odskočne rampe. Majka me jedno vreme svaki dan, posle neuspešnog skoka i pada, besna uplakanog vodila kući uz reči „pa što tu skačeš kad padneš svaki put“. Onda mi je jednog dana uspelo, a onda i sledećeg, i... bio sam presrećan.
„Violeta“ je (logično, u mom slučaju) ustupila mesto „Rog“ BMX-u koji mi je bio i ostao omiljeni bicikl i do dan, danas. Žute boje sa crvenim ručkama, sedištem i gumama, predstavljao je slobodu u svakom smislu. Vrlo brzo sam shvatio da ručne kočnice na tom biciklu ništa ne valjaju i da to moram da menjam – kontra sa „Ponija“ je bila mnogo bolja u odnosu na njih. I sedište je bilo potpuno plastično, neudobno i posle par meseci vožnje je puklo po sredini, pa je i to moralo da se promeni (dugačko „banana“ sedište sa metalnom šipkom kao naslonom koji se kači na zadnju osovinu).
Kad sam imao osam godina, shvatio sam da imam alat i da i sam mogu da nešto promenim na mom BMX-u – zategnem kočnice, pomerim sedište, napumpam gume... Mojoj radosti nije bilo kraja. Naravno, prvo sam uništio gomilu matica jer sam ih zavrtao klještima ili ključem pogrešne veličine i uvek je bilo delova viška kad se nešto sklopi. Ali zato je ciklus „rastavi, izmeni, sastavi, vozi“ bio moja svakodnevna rutina. I dalje sam vozio malo „žešće“ - silazio niz stepenice, skakao sa nekih zidića, tako da sam čak i polomio viljušku. BMX sam prodao teška srca i ispratio kad sam imao trinaest godina i to da bih kupio kompjuter – još uvek čujem od prijatelja da je na selu gde ga voze svaki dan.
Nakon toga je usledio period odrastanja uz „Unis“ petobrzinac (nisam ga voleo mnogo, bio je težak, preveliki i činio mi se spor u odnosu na BMX), „Beocikl“ MTB flourescentne boje (išao na sezonski posao celo leto ovim biciklom) da bih na kraju sa 18 godina kupio „Peugeot performance 1000“ trkački bicikl.
Uz taj „Peugeot“ sam otkrio koliko je zapravo moguće daleko otići i koje brzine postići sopstvenom snagom. Ture od 30 do 70 kilometara su mi postale veoma česte pa sam obišao okolna mesta i družio se i vozio sa drugim biciklistima. Koristio sam ga i za treninge u jednom periodu dok sam isprobavao triatlon (plivanje je uvek bilo moj sport, a bicikle volim tako da mi se činilo logičnim).
Međutim, tanke gume i jaako neudobno sedište (bez obzira na biciklističke helanke) su dovele do toga da stvarno više nisam želeo da provodim vreme na tom biciklu. Tad sam defenitivno shvatio da mi bicikl predstavlja uživanje i da pokušaj da ga redovno koristim za treninge samo narušava taj odnos. U međuvremenu sam kupio i prodao i jedan veoma loš čelični MTB i o njemu neću ni pričati – toliko je bio loše izrađen i težak da sam posle dve, tri vožnje odustao od njega.
Usledio je moj najskuplji i najkvalitetniji bicikl do tad, „Giant Terrago“. Tu je bilo mnogo noviteta za mene: aluminijumski ram, prednji amortizer, integrisane ručice menjača i kočnice (nisam morao da pomeram ruke sa volana da bih menjao brzine), kvalitetni menjači („Shimano Deore“). Prvi put sam probao vožnju van puta, kroz šumu, preko livada pa i preko nekih potočića. Zaključak? Lepo je družiti se sa prirodom, ali pranje bicikla posle svake vožnje gde ima makar malo blata (a uvek ga ima)... baš čoveku da presedne. Takođe, nisam mogao lepo da uživam u toj prirodi osim ako je teren bez mnogo neravnina i uzbrdica – kretanje je bilo truckavo, sporo i naporno.
U tom periodu sam polako nabavljao kvalitetan alat za bicikl a i literaturu o popravkama, tako da sam postao stvarno dobar u tome i uglavnom nisam morao da idem kod majstora. Ubrzo sam znao da lepo nacentriram točak, naštelujem kočnice i menjače kao i da odmastim, operem i podmažem lanac. Ovo poslednje sam radio u kadi u stanu, na opšte oduševljenje ukućana.
Sa „Giant“ MTB-om sam, na kraju, prešao više nego sa trkačkim biciklom jer sam shvatio koliko je zapravo udoban za vožnju – u svakom smislu. Njegovo fabričko sedište je bilo neverovatno komforno i sa udubljenjem po sredini tako da sam mogao satima da vozim i da mi bude ok. I sam položaj u toku vožnje je bio udoban jer se sedelo relativno uspravno – u odnosu na trkački bicikl. Viljuška sa amortizerom i široke gume su upijali svaku neravninu, a aluminijumski ram je pružao nešto precizniju vožnju nego čelični koje sam do tada vozio. Takođe, zaključio sam da kvalitetne komponente zaista drastično smanjuju otpor pri kretanju i umor, a omogućavaju lako i precizno upravljanje, promenu brzine i kočenje.
Iz nekog razloga (meni tek danas shvatljivog), odlučio sam da ovaj MTB prodam. Hteo sam sebi nešto da dokažem. Mislim da sam se odlučio da koristim bicikl kao prevozno sredstvo i da je MTB koji imam preskup (ukrali bi ga) pa sam kupio jeftini „Giant Cypress“ hibrid. Izabrao sam ga jer je imao isto ono udobno sedište kao i MTB ali je bio deset koraka unazad u skoro svakom smislu: čelični ram, jeftine komponente, nema prednji amortizer. Stvarno nisam uživao u ovom biciklu iako sam ga dosta vozio. Doduše, poslužio mi je da malo probam kako to izgleda kad biciklom ideš po gradu i koja je frka kad ga ostaviš zaključanog napolju.
Epilog ove priče je da sam „Giant“ hibrid na kraju poklonio drugaru jer mi je stajao na terasi oko dve godine – prosto ga nisam vozio. Ne znam zašto, ali u to vreme sam se razočarao i u biciklizam i u sebe i odlučio da bicikli više nisu za mene. Uskoro sam počeo da radim i nikako vožnju bicikla nisam uspeo da uklopim u svakodnevne obaveze, a i počeo sam da samog sebe ubeđujem da je to deo detinjstva tj. prošlosti.
Međutim, nikad nisam prestao da maštam o biciklima i da se raspitujem, razgledam kataloge i obilazim radnje. Ta strast je u meni i dalje tinjala dok jednog dana nisam shvatio da sam se zavaravao sve vreme, i da je jednostavno trebalo da budem iskren prema sebi:
Volim bicikle.
Volim da uživam vozeći bicikl.
Volim da popravljam bicikle.
Volim da maštam o biciklima.
Nije mi potreban nikakav racionalan razlog niti opravdanje da bih sve ovo radio.
Sad koristim bicikl kao prevozno sredstvo - do posla i nazad. I srećan sam, kako god da se okrene. A iskustva o vožnji bicikla u ovom kontekstu ću da pišem u narednim postovima.

Tuesday, June 25, 2013

Bicikl kao prevozno sredstvo (ideja i motiv)


Dakle, bicikl kao prevozno sredstvo... Zašto bi to iko uradio, ako već ima na raspolaganju javni prevoz ili automobil? Zašto se mučiti, maltretirati, okretati pedale, znojiti se, biti pod uticajem sunca, kiše snega?

U mom slučaju, zato što volim da vozim bicikl. I to mi je sasvim dovoljno. Drugi razlozi (istiniti i lažni) zbog kojih ovo radim su:
  • Jedina varijanta nekakve rekreacije koju mogu da izvedem u ovom trenutku a da mi ne uzima previše dodatnog vremena (vaistinu)
  • Opušteniji sam i smireniji posle svake vožnje, a mogu i da se zabavim usput vožnjom kroz neki lokalni šumarak, preko neke livadice isl.(polu-istina, drugi deo nije tačan jer uglavnom nemam vremena a nekad ni volje da se zabavim usput – mada bih voleo ovo da promenim)
  • Brže mi je nego da idem autom (4km u jednom smeru, brdovit teren), jer na poslu nemam parking. (vaistinu, brže stignem autom ali izgubim puno vremena dok nađem parking)
  • Ne volim da se guram po vozilima javnog prevoza, iako bi mi bilo brže da idem tako (TAČNO,TAČNO,TAČNO – ko jednom proba individualni prevoz...).
  • Jeftinije je i od auta i od javnog prevoza(jeste jefitnije ali u mom slučaju nije presudan faktor)
  • Vožnjom bicikla se ne zagađuje okolina (ni ovo nije presudno u mom slučaju, iako mi je drago što manje zagađujem)
  • Volim da popravljam i održavam bicikl, a ako ga ne vozim, nema razloga to da radim (polu-istina, nije mi potreban razlog da čačkam po biciklu, samo imam „opravdan“ razlog da to radim ako ga vozim na posao)
Isto tako, nisam iracionalan i shvatam da bicikl ima svoja brojna ograničenja, tako da za sve porodične posete i veće razdaljine koristim auto.
Kao i u vezi sa svim stvarima desi mi se, sa vremena na vreme, da se smorim i da mi bude dosta okretanja pedala do posla. Glavu mi preplave misli tipa „teško je, osećam se stalno umoran i polu-prljav, nije univerzalno rešenje, mogu da se prehladim...“. Ubedim se da treba sve da batalim. To je pogotovu evidentno:
  • Leti (sunce, vrućina, znoj)
  • Kad se razbolim (pa ne idem par dana)
  • Kad skroz pokisnem (uprkos jakni i opremi)
  • Kad moram više puta u toku dana da odem na posao i nazad
Sad sam već dovoljno mudar da shvatim da je u pitanju samo prolazno osećanje i da je dovoljno da malo batalim sve (na dan, dva) da bih ponovo bio raspoložen za vožnju. Sve ovo su situacije u kojima malo preteram sa vožnjom, pa se zasitim. Leti se onda vozi ranije ujutru i po hladovini, bolest prođe, stvari se osuše od kiše, a ponekad prosto treba otići autobusom ili kolima.
Konačno, smatram da vožnja bicikla na posao prvenstveno treba da bude zadovoljstvo i sad se vodim u skladu sa tim.