Monday, December 23, 2013

Vožnja po snegu i ledu (Osećaj gospođice Smile za sneg)


Kao u istoimenom filmu, postoji više vrsta snega i leda kao i stanja u kojima se nalaze i to treba znati ako želite da vozite bicikl u ovakvim uslovima. Moram da napomenem i to da nisam imao previše iskustva u vezi sa vožnjom po snegu i ledu (oko nedelju, dve godišnje) jer živim u gradu gde sneg ne pada tako često, a ulice (makar one glavne) se relativno redovno čiste od snega i posipaju solju. Prema tome, ovaj tekst se odnosi prvenstveno na gradsku vožnju bicikla u ovakvim uslovima, a ne off-road vožnju po nanosima snega, santama leda itd.
E, sad kad smo to prebrinuli :), da se pozabavimo praktičnim pitanjima. Odmah da kažem da moje iskustvo nalaže da može da se vozi bicikl po snegu, ali ne baš uvek. Po poledici i ledu definitivno ne može da se (relativno normalno) vozi osim, možda, ako uzmete gume sa kramponima i metalnim klinovima za led - ali njih nisam probao pa ne mogu da tvrdim. Treba imati u vidu par osnovnih stvari da biste doneli odluku da li da vozite bicikl taj dan ili ne.
Prvo, očekujte da će vožnja biti fizički i mentalno napornija nego inače. Probijanje točkova kroz (čak i male) nanose snega iziskuje dodatni fizički napor, a održavanje ravnoteže na klizavim i grbavim mestima (svuda gde nije očišćeno) je mentalno zahtevnije nego vožnja po putu bez snega. Ali, isto tako može da bude i deset puta lepša ako su uslovi kako treba. Zamislite samo da vozite bicikl a svuda oko vas samo beli sneg tj. snežna idila :) 
Drugo, nije bitno da li trenutno pada sneg-duva vetar, bitno je kakvo je stanje dole na zemlji-putu i kakvo će biti stanje kad se budete vraćali sa posla. Pitanje je koliko ima snega tj. poledice-leda, da li je očišćen, da li se uhvatio, da li se topi ili smrzava itd. I računajte da nije svuda isto stanje, promenljivi su uslovi usput (negde je očišćeno, negde ne, negde je prosuta so, negde ne, znate onaj izraz „ulice prvog, drugog i trećeg prioriteta“). Detaljnije o vremenskim uslovima i tome kad smatram da se može ili ne može voziti pročitajte par pasusa niže.
Treće, pre nego što krenete, razmislite kako trenutno izgleda put kojim obično idete na posao i da li ima smisla ići drugim putem taj dan. U (mom) gradu je sneg uglavnom očišćen po kolovozu tako da nema veze ako vozite tuda. A putari sipaju i so, pa nema leda. Doduše, kolovoz je sužen zbog nanosa koje vozila za čišćenje snega guraju u stranu a očekujte i zapljuskivanje blatnjavim snegom od vozila koja prolaze. Ali, ako vozite po biciklističkim stazama i trotoarima, uslovi su totalno drugačiji (makar u mom gradu). Tu uglavnom očekujte suženo-neočišćeno-zaleđeno stanje sa nanosima blatnjavog snega – onog koje vozila za čišćenje snega guraju u stranu :)))
Četvrto, pitanje bezbednosti. Verovatnoća da ćete pasti sa bicikla se povećava u ovakvim uslovima zbog raznih faktora: klizavog terena, slabijeg kočenja, neravnina koje prave sneg i led itd. Da li ima smisla rizikovati vožnju po poledici ako postoji šansa da padnete i povredite se (ili, još gore, sudarite se sa nekim vozilom)? Iskreno, savetovao bih vožnju po manje prometnim ulicama i biciklističkim stazama (eventualno trotoarima ako nikome ne smetate i ako su prohodni) baš zbog ovoga.
Peto, zbog svega navedenog, uzmite u obzir da bi trebalo da krenete malo ranije na posao jer će vam trebati više vremena. Osim prethodnih razloga, smatram i to da sneg i led obično prati i osećaj blage užurbanosti i panike u saobrćaju, kao kad padne kiša.
Evo kako izgleda moje iskustvo o tome kad se može voziti a kad ne - u zavisnosti od vremenskih uslova i procene stanja puta kojim se vozi.
  • Par santimetara neutabanog snega - bilo da se topi, bilo da je postojan (samo da nije smrznut) - vozite bicikl kao i inače. Točak obično direktno prođe kroz taj sneg do asfalta a situacija je donekle klizavija nego kad padne kiša. A, ako je lepo pokrio sve, okolina počinje da liči kao na planinsku razglednicu :)
  • Desetak santimetara neutabanog snega - može se voziti ali veoma je naporno. Točkovi se bukvalno probijaju kroz snežne nanose a ne može se tako lako ni održati ravnoteža kad uhvatite zalet jer vas sneg skreće i usporava. Da ne pričam kako izgleda skretanje :)
  • Lepo utaban sneg (koliko god da ga ima) – SUPER, može, najzanimljivija moguća varijanta :) Obične kramponske gume se po njemu ponašaju skoro kao po prašnjavom ili peskom posutom zemljanom putu i možete da vozite bicikl i izvodite neke kerefeke usput. Meni je osećaj kao da skijam :)
  • Sneg koji se topi (bljuzga) – ostrvca (čvrste grudve) snega u lokvama i lokvicama vode od otopljenog snega – NE može da se vozi jer je NEVEROVATNO NAPORNO. Previše je grbavo, točkovi non stop isklizavaju preko ovih grba i upadaju u rupe. Ne može tako lako ni da se održi zamah tj. ubrzanje, teško se upravlja, skreće itd.
  • Sneg koji se skoro skroz otopio i napravio potop (kačamak) – otopljene gomile snega koje plivaju u barama, grudve snega koje su toliko otopljene da točak može kroz njih da samo proseče i prođe do asfalta. Vožnja u ovakvim uslovima je potpuno moguća - vozite kao kroz poplavu :) Točkovi uglavnom idu gde hoćete, malo je klizavije nego po kiši, a jedino na šta treba paziti je dubina bara kroz koje prolazite - dešava se da na površini ima snega pa nešto uopšte ne izgleda kao bara, ili ne izgleda duboko.
  • Poledica – tanak sloj leda preko asfalta, pogotovu se često i "neočekivano" javlja ako je oko nule a pada neka kišica ili je velika magla ili izmaglica. Vožnja? NE, NE, NE i NE :) Možda tu mogu da se probiju gume sa dobrim kramponima i metalnim klinovima (nisam ove poslednje probao), ali non-stop rizikujete da padnete. Ne može da se skreće, koči niti ubrzava kako treba, točkovi sami klizaju u stranu. Pogotovu je opasno ako ponegde ima poledice jer se opustite i samo odjednom naletite na 30 santimetara kvadratnih leda i TRAS! Nikako nemojte u saobraćaj, jer je velika verovatnoća da se padne pod auto ili bus - iako se put posipa solju, poledice uvek bude uz ivicu kolovoza tj. tačno tamo gde ste vi.
  • Led – debeli sloj leda (par cm) od kojeg je posebno opasan onaj grbavi led koji se dobija kad ima snega a temperatura raste iznad nule u toku dana (sneg krene da se otapa), pa onda padne ispod nule u toku noći (i sve se zamrzne). Slično kao i prethodno - nema vožnje, osim možda s posebnim gumama koje sam pominjao.
  • Sneg preko leda – najgora kombinacija, pa je bitno da upamtite kako je bilo stanje prethodnih dana. Na primer, ako je svuda bio led i sad je pao sneg odozgo, taj led nigde nije nestao, tu je još, samo kamufliran. Nema vožnje.
Ostaje još samo jedno pitanje. Skapirali ste da može da se vozi napolju ili, jednostavno, hoćete da probate pa kako bude. Kako se pripremiti adekvatno (mentalno i fizički)?
Biciklobavezni blatobrani i gume sa izraženim kramponima jer ćete prolaziti točkovima kroz svašta i SVE JE KLIZAVO. Inače, kad vozite po snegu, taj sneg se lepi za gume pa se onda sa gume prenosi na mesta koja su najbliža njima. Dakle, kočnice će da se nahvataju snega (a onda i slabije da koče), prostor između gume i blatobrana će da se napuni snegom, neki delovi rama će da se popune snegom (tu oko lanca), prednja viljuška, moguće i da će između žbica da se nahvata sneg itd.
Biciklista tj. vi – oblačenje isto kao za hladno vreme bez kiše (vidi ovde). Osećaj je bolji nego kad je kiša jer mogu da se nose i stvari koje nisu nepromočive i jer nije velika vlaga. Jedini problem može da predstavlja vidljivost ako pada sneg, pa se obucite da budete viđeni (jarke boje danju, reflektujuće površine noću plus svetla) a i da vidite (neke naočari i-ili kapa-kaciga sa vizirom da vam sneg ne upada u oči).
Tehnika vožnje - verovatno ste skapirali da se bicikl neće ponašati normalno u ovakvim uslovima :))) Najbolji savet koji mogu da vam dam je da sve radite oprezno i sa manje intenziteta nego inače - skrećite oprezno, kočite umereno, postižite brzinu laganim ubrzanjem i ne vozite mnogo brzo. Skretanje po klizavoj i-ili grbavoj podlozi je posebno teško, pa nemojte naginjati bicikl kao inače i očekivati da će gume dobro da uhvate podlogu. Dovoljna je jedna zaleđena barica i osetićete sve Njutnove zakone na sopstvenom "mestu gde leđa gube svoje časno ime". Intenzivno kočenje je takođe onemogućeno, što zbog okvašene ili zaleđene kočione površine (felne i paknovi mogu da se zalede ili nahvataju snega), što zbog proklizavanja točkova. U ovakvim uslovima je naglo kočenje, posebno prednjom kočnicom, jednako skoro sigurnom padu. Glavna kočnica vam je zadnja i treba da blagim kočenjem blagovremeno usporavate bicikl, a ne da kočite u poslednjem trenutku. Ubrzavanje tj. dodavanje gasa treba uraditi postepeno a ne naglo jer će vam zadnji točak proklizati. Takođe, primetićete da
je to proklizavanje veoma naglo čim na zadnjem točku nema težine. Stoga, preporučujem da sedite na sedištu i sopstvenom težinom doprinosite boljoj vuči zadnjeg točka.

Friday, November 15, 2013

Vožnja po hladnom vremenu


Mnogi se groze ideje da uopšte izađu napolje ako je hladno, a kamoli da voze bicikl po toj istoj hladnoći. Stalno dobijam začuđene i donekle zapanjene poglede prolaznika kad vozim bicikl a napolju je manje od 10 stepeni... sve u stilu „ovaj nije normalan“ :) Još ako uz to pada i kiša ili sneg... :)))
Istina je da više volim da vozim po hladnoći nego po vrućini. Na biciklu se hladnoća doživljava na prilično drugačiji način nego inače. Ali, ako se pravilno obučete, nema problema. Zapravo, može da bude mnogo prijatnije i zabavnije nego kad je toplo. Treba znati sledeće.
Hladnoća pomaže da se značajno manje znojite jer telo može lako da se ohladi. To znači da, ako se obučete pravilno, dolazite na posao skoro suvi (moj slučaj) i dovoljna je presvlaka i brza higijena i spremni ste za rad.
Uprkos opštem mišljenju, ako se pravilno obučete nećete se smrznuti niti razboleti. Biće vam prijatno i toplo. Zapravo, ako ne pazite, verovatnije je da ćete se pregrejati i oznojiti (a onda možete da se prehladite). Jedan faktor i jedan uslov su u pitanju. Prvo faktor. Dok vozite, vaši mišići prave toplotu (i to dosta toplote), krvni sudovi se šire, puls se ubrza i krv ubrzano protiče kroz sve delove tela (čak i periferne). To znači da će vam npr. šake i stopala biti topli, ako ne i vrući. A sad uslov. Pošto ste na otvorenom i krećete se tj. direktno ste izloženi hladnoći i vetru, morate da zaštitite određene delove tela da se ne biste prehladili (i da se toplota ne bi previše rasipala), a da vam opet ne bude prevruće (kao što rekoh, ako se previše oznojite, a onda naletite na nizbrdicu ili jak vetar, rizikujete prehladu). Da, dešavalo mi se da vozim bicikl na temperaturi od 5C i da moram da skinem rukavice ili šal jer mi je prevruće.
Osnovni princip u pravilnom oblačenju je slojevitost. Dakle, ne stavljati jedan debeo sloj odeće na sebe, već više tanjih. Nije bitno da li vozite u običnoj ili biciklističkoj odeći, bitno je da možete da otkopčate ili skinete nešto sa sebe kad vam je vruće (npr. na uzbrdici) i da to isto obučete nazad kad vam je hladno tj. kad je intenzitet aktivnosti manji (na nizbrdici, po jakom vetru).
I, naravno, morate proveriti vremenske uslove: temperaturu, vetar i padavine. Kad proveravate temperaturu, bitna je ona jutarnja (ako ujutru idete na posao) jer dnevne varijacije mogu biti velike. Na primer, ujutru bude 10C tj. smrz a u toku dana bude 24C. Oblačite se za onu najnižu jer ćete verovatno tad voziti. A kad otopli, višak stvari skinete (zato je bitno slojevito oblačenje) i stavite u bisage, ranac, korpu na biciklu itd. Ako je vetar hladan i ako duva jako (npr. košava), računajte da je realna temperatura par stepeni niža. Ako je topao, računajte da je realna temperatura nešto viša od izmerene. Padavine tj. verovatnoća da će ih biti su takođe veoma važni jer se menjaju uslovi vožnje, a donekle i izbor odgovarajuće odeće. O vožnji po kiši sam već pisao (vidi ovde), a sneg je posebna tema pa će biti obrađena u nekom od budućih tekstova. Naravno, računam da ipak nećete voziti dok pada grad :)))
A evo i kako izgleda moja jutarnja rutina u vezi sa izborom odeće. Prvo proverim koja je temperatura (trenutna i maksimalna), da li ima padavina (ili šansi za padavinama i kad), kolika je vlažnost i da li duva vetar i kakav. Onda ipak izađem na terasu ili bar otvorim prozor da steknem i subjektivan utisak o tome kako je napolju. Konačno, razmislim o tome šta bih obukao kad bih u tom trenutku izašao napolje u šetnju. Sve ovo utiče na moju konačnu odluku.
A izbor odeće mi se svodi uglavnom na sledeće:
20 do 25 stepeni – Ovo ne smatram hladnoćom :))) Pantalone, majica i to je to. U slučaju kiše, ponesem sa sobom jednu laganu vetrovku sa visokom kragnom. To je, zapravo, šuškavac koji je otporan na vetar i apsolutno nepromočiv i koji može da se spakuje u malo veći džep. U ovom temperaturnom rasponu ga ne oblačim ako nema kiše.
15 do 20 stepeni – Ovde počinje da bude bitno šta nosite, pogotovu ako je vetar ili kiša. Obično obučem majicu, košulju (ili neki pamučni tanak džemper ili duks) i pantalone (farmerke), a ako je temperatura bliže 15 stepeni, obavezno i navedenu vodonepropustivu vetrovku. U toku vožnje ovu vetrovku otkopčavam tj. skidam (ako je uzbrdica a nema vetra) i oblačim tj. zakopčavam (ako je nizbrdica ili ako je vetar-kiša).
10 do 15 stepeni – Hladnoća je već izraženija ovde, pa osim majice, košulje (pamučnog tankog džempera ili duksa) i pantalona (obično farmerki), nosim i neke duže čarape (tanje, pamučne). Odozgo ili stavim malo deblju jesenju jaknu ili ubacim uložak (kao sintetička dukserica) u vodonepropustivu vetrovku i nosim nju. Kako se temperatura bliži 10 stepeni tj. ako ima vetra, stavljam i laganu pamučnu kapu ispod kacige (može i kačket), i nos i usta pokrijem šalom ili, još bolje, skijaškom maskom. Ispostavilo se da mi je presudno ovo poslednje, jer vazduh postaje previše hladan za udisanje (pogotovu kad ste u naponu) a ulazi ubrzano u nos i pluća. Kad pokrijete nos i usta šalom, topao vazduh recirkuliše i mnogo je prijatnje. Dešavalo mi se da se prehladim kad ovo ne uradim. Konačno, ponekad stavim i neke tanke kožne rukavice, ali ne baš često. Od obuće, bilo koje jesenje cipele-patike (plitke ili duboke) tj. duboke SPD patike u mom slučaju.
5 do 10 stepeni – Definitivno hladno i mora da se obrati pažnja na više stvari. Na telo: majica, (opciono) košulja, vuneni (sintetički) džemper ili rolka, jesenja jakna ili vodonepropustiva vetrovka (sa uloškom), pantalone (farmerke ili tanje somotske ako je bliže 5 stepeni). Na glavu obavezno neka kapa (tanja vunena ili deblja pamučna) ili podkapa ispod kacige. Preko nosa i usta obavezno šal ili skijaška maska a na ruke rukavice – neke obične jesenje samo da nisu od tanke kože (meni su hladne za ovo vreme). A na noge deblje dugačke čarape (frotirske ili termo) i duboke jesenje cipele-patike (duboke SPD patike u mom slučaju) i to zbog hladnoće oko skočnog zgloba. Neki već ovde stavljaju i grejače na kolena (jer su direktno izložena hladnoći), ali meni to nije bilo potrebno do sada - vožnja mi nije toliko dugačka i nisam primetio da su mi hladna kolena.
-5 do 5 stepeni – SMRZ, ali na biciklu ne mora da bude hladno uopšte. Na telo: majica, košulja, vuneni (sintetički) džemper ili rolka, zimska jakna (najbolje skijaška) ili kaput, zimske pantalone (debele somotske ili čak skijaške ako je ispod nule). Na glavu obavezno debela zimska kapa ili debela podkapa ispod kacige – bitno je da uši budu pokrivene i zaštićene. Preko nosa i usta obavezno šal ili skijaška maska, na ruke zimske rukavice. Ne bih ovde preporučivao fantomke jer se glava previše oznoji ispod njih (makar meni). Na noge zimske dugačke čarape (termo, najbolje ako su skijaške i ako idu i preko kolena) i duboke zimske cipele (duboke SPD patike u mom slučaju). Na kolena, ako vam je hladno, staviti grejače. Meni to nije bilo potrebno do sada – somotske pantalone tj. skijaške su mi završavale posao.
-5 stepeni i manje - To je ono kad, dok vozite, čujete komentare: „ovaj-ova nije normalan-normalna“, „apsolutni ludak“, „bre, i pingvini žickaju za čaj“, „reklamira leto“ isl. :))) Naravno, tad je najzabavnije (makar meni). Poenta je da bude snega i da je utaban, ali o tome ću već pisati. Što se tiče odeće, isto kao i u prethodnoj kategoriji, samo možda i neke podgaće i dva para čarapa. I biće vam definitivno prijatno, možda čak i vruće. Garantujem :)))

Monday, October 7, 2013

Vožnja po kiši


Imamo sreću (ili nesreću) da živimo u oblasti u kojoj je zastupljena klima sa četiri izražena godišnja doba. To znači da se ne možete stalno nadati vožnji bicikla po idelanim vremenskim uslovima, npr.: 24 stepena, sunčano sa sporadičnim oblacima, niske vlažnosti vazduha, sa laganim vetrom i bez kiše. To je ovde ostvarivo uglavnom krajem proleća i početkom jeseni.
Zapravo, ako idete na posao biciklom, možete očekivati da ćete najveći deo godine biti pod uticajem jednog (ili više) od sledećih faktora: hladnoća, vrućina, jako sunce, kiša, vetar (topao ili hladan), sneg i (veoma retko u Beogradu) grad i magla. Po meni, kiša je najnesnosnija od svih navedenih. Jako je volim, ali kad je gledam kroz prozor tople sobe :)))
Da biste se lepo i bezbedno dovezli do posla i nazad po kiši prvo razmotrite da li da uopšte idete biciklom taj dan :))) Ako je u pitanju pljusak, sklonite se negde i sačekajte da prođe (ako imate vremena). Zvuči suvišno i zdravorazumski, ali često viđam ljude koji baš po najgorem pljusku žure da stignu negde i uopšte se ne zaustavljaju. Ako to uradite na biciklu, očekujte da ćete biti VEOMA mokri i da ćete morati da se o vašem mezimcu postarate više nego da niste tako postupili. Ako je lagana kiša i-ili sporadična, ništa, možete da vozite, samo se treba pripremiti. Najgora je ona uporna dosadna kiša koja traje satima i natapa sve, ali se i za nju može pripremiti.
Dakle, treba obratiti pažnju na sledeće.
Bicikl
Kočnice rade slabije, osim ako su diskovi, doboš kočnice ili „kontre“ u pitanju. Kad se felne skvase, gumeni paknovi se mnogo slabije hvataju za njih. To je posebno evidentno na trkačkim biciklima (sa tzv. „caliper“ kočnicama). V-brake kočnice imaju i tu ružnu naviku da se nekako rašteluju posle svake mokre vožnje (ili jednostavno nahvataju prljavštinu sa felne) i, kad se osuše, opet ne rade dobro kao pre. Eto čišćenja i štelovanja u najavi.
Gume slabije hvataju podlogu. Kramponke su relativno ok za kišu jer efikasno odvode vodu od točka. Sa druge strane, one malom površinom dodiruju tlo (samo vrhovima krampona), pa hvatanje za podlogu može da bude slabije. Slikovi („slick“ - potpuno glatke gume bez krampona i šara) su odlične za suvo vreme, ali po kiši mogu praviti problem kad uletite u baru – hoće da plivaju i skliznu na stranu jer nemaju šara koje bi odvodile vodu na stranu. Doživeo sam to, i stvarno se oseti kako ceo bicikl postaje jako nestabilan. Najbolje rešenje za kišu su gume koje imaju šare, ali umerene (dakle, ne krampone) tj. kao kad biste na slik gumu urezali šare. Opšti profil gume je okrugao (nije „brdovit“ kao kod kramponki), a šare su najevidentnije sa strane.
Takođe, očekujte da će noga da vam klizi sa pedale osim ako imate SPD ili neki drugi sistem kačenja patike za pedalu. Onog momenta kad vam se navlaži đon ili pedala, to počinje. Probao sam jednom i one gumirane pedale, koje pomažu protiv isklizavanja obuće kad je suvo, ali mi nije ništa značilo.
Na kiši će vas pre smočiti ono što leti odozdo nego sama kiša. Blatobrani pune dužine su ključni da ne biste izgledali kao tvor posle prolaska kroz nekoliko bara. Pisao sam već o ovome (vidi ovde), ali bitno je da budu pune dužine jer ostale vrste blatobrana samo donekle štite od onoga što točkovi zabacuju nagore.
A šta se dešava sa stvarima koje nosite sa sobom (u torbi, rancu...)? Ako je ikako moguće, nabavite nepromočive torbe – u optimalnom slučaju bisage koje ćete okačiti na zadnji prtljažnik. I nepromočivi rančevi i kurirske torbe su ok, ali njih morate da nosite na leđima pa ste ograničeni težinom koju možete da ponesete. Dakle, tražite oznaku „water proof“ (potpuno nepromočivo) ili makar „water resistant“ (vodootporno tj. ipak će pustiti posle nekog vremena). Odgovarajuće torbe su od neke vrste najlona, imaju gumirane rajsferšluse i-ili preklop koji pada preko rajsferšlusa štiteći unutrašnjost od prokišnjavanja. Ako to nije moguće iz nekog razloga, možete stvari da stavite u najlonske kese pa onda u torbu. Ili možete da kesu stavite preko torbe. Iako nije lepo, u oba slučaja ćete stvari preneti suve do posla.
Dugotrajne posledice kiše po bicikl su te da ćete morati da očistite ili makar podmažete lanac, kao i da obrišete bicikl tj. njegove čelične delove da ne bi počela da se stvara rđa (vidi ovde). Savremena sredstva za podmazivanje lanca su prilično otporna na spiranje i prljanje pa je moguće da ćete se provući :))) I, naravno, da očistite i-ili naštelujete (V brake) kočnice, kao što sam malopre napisao.
Biciklista tj. vi
Da biste ostali suvi OBAVEZNO vam treba dobra jakna, nepromočiva („water proof“). Isto kao i za torbe, imaće gumirane rajsferšluse i-ili neki preklop preko njih. Jakna treba da bude dovoljno dugačka nazad da bi vam pokrila leđa dok vozite. Treba i da ima dovoljno duge rukave koji se neće povući nagore kad se pružite do volana. Ako imate uobičajen položaj sedenja na biciklu (nagnut unapred, kao na MTB, trkačkom, hibridnom...), trup će vam uglavnom zaštititi noge od kiše. Ako imate uspravan položaj sedenja (kao na npr. uslužnom biciklu), očekujte da će vam od pola butine naniže pantalone biti mokre. Ovo je moj slučaj, ali sam skapirao da se to dešava po izuzetno jakoj kiši i da se i toliko mokre pantalone relativno brzo osuše dok ih nosim (a ponekad ponesem i rezervne ako vidim da će biti kiše).
Što se tiče obuće, kao kad biste išli u šetnju po kiši – dobre cipele-patike-čizme koje mogu da izdrže kišu. Ako vozite u SPD ili sličnim patikama, potražite zimske-kišne modele koji imaju zaštitu jer su letnji modeli pravljeni da što više propuste vazduha u patiku (onda tu ulazi i voda). Ili, možete da nabavite kamašne od neoprena koje idu preko obuće i dosta dobro je štite.
Na ruke možete da stavite rukavice, ali i ne morate – ako nije mnogo hladno i ako vam ne smeta da vam budu mokre šake. Rukavi od vaše jakne će da budu kao oluci, pa ćete obične rukavice uskoro cediti od vode tj. ako nisu nepromočive. Iskreno, ja stavljam rukavice samo kad je hladno i sasvim mi je ok bez njih i po kiši. Kiša razmrda prljavštinu sa ručki volana, pa će vam šake tj. rukavice verovatno biti prljave posle vožnje.
Na kraju, dovoljno je na glavu da stavite neku dobu kapu i to OBAVEZNO sa nekom nadstrešnicom (kao kačket) koji će da vam štiti oči. Ako nosite kacigu, znajte da i ona veoma dobro štiti od kiše uprkos rupama za ventilaciju. Često su rupe za ventilaciju sa prednje strane kacige zaštićene nekom mrežicom koja zaustavlja bubice, ali i kišu. U mom slučaju, kaciga me potpuno štiti jer ima napred vizir a kiša se sliva oko nje.
Priroda i društvo (okruženje)
Kiša uznemiri sve zle duhove u asfaltu (čitaj: svo ulje i prljavštinu koje ispuste vozila) i sve postaje klizavo. Počev od samog asfalta koji će na nekim mestima biti dosta zamašćen, pa preko drugih elemenata. Obratite pažnju kad prelazite preko glatkih, masnih, metalnih ili ofarbanih površina i izbegavajte tu da kočite. To su: šahtovi, rešetke, ŠINE, pešački prelazi, kolovozna signalizacija, glatki ivičnjaci, LIŠĆE itd. Zapravo, šine izbegavajte u širokom luku jer su uglačane zbog prolaska tramvaja.
Društvena promena koja se dešava je da svi odjednom postanu nervozni i voze bahatije, žure pa i manje paze na bicikliste (a i sve ostale učesnike). Stvara se neka atmosfera blage panike, i nesreće su učestalije. Otvorite četvore oči...
I dodatak za kraj: bare. Putevi su projektovani da se voda sliva uz desnu ivicu kolovoza – baš gde vi treba da vozite...:) To znači da ćete biti okupani ako pored vas prođe neko vozilo. A ispod bare se često kriju i rupe i šahtovi, pa polako ako vozite kroz njih.

Monday, September 2, 2013

Zašto ljudi ne voze bicikle na posao (a i inače) – trka sa preponama


Ubacite novčić i povučete ručku. Klang, cang, cing, cangr i iz automata ispadne plastično jaje. Otvorite ga i pročitate poučnu poruku (psihološki hedonizam – deskriptivna teorija):
Ljudi delaju u cilju ostvarenja želje za zadovoljstvom. Oni (ljudi) su jednostavno po prirodi takvi i njihovo ponašanje to oslikava. Zadovoljstvo i bol su ljudski vrhunski gospodari.“
Apsolutno se slažem - celokupno moje životno iskustvo je u skladu sa ovim. Čak smatram da je model ljudskog ponašanja na ovaj način veoma lepo uopšten. Još jedan dobar model je ekonomska teorija korisnosti koja kaže da, od više ponuđenih alternativa, ljudi uvek biraju onu koja im donosi najviše dobiti (ne obavezno ekonomske dobiti). Evo par primera.
Da li ste npr. probali da idete na neki sport i jednostavno nije upalilo? Uplatili ste teretanu, išli ste par puta, međutim odustali ste? Mrzelo vas je, bilo je dosadno, nije bilo društva itd.? Ili, hteli ste da počnete sa zdravim načinom ishrane i batalili ste posle nekog vremena? Bilo vam je teško da se pridržavate dijete kad svi krkaju sve oko vas :), a i to je zahtevalo dodatni trud da se zdrave namirnice nađu i spreme (kad imate čips i čokoladu na svakoj trafici, a pečenih nesoljenih badema ni za leka)?
Sa druge strane, spremni ste da se za izlazak napolje sređujete satima, kupujete i birate odeću natenane, idete čak u susedno mesto samo da biste jeli u nekom dobrom restoranu? Idete u 3h ujutru da kupite cigarete, a niste bili u izlasku? Obilazite pola grada samo da nađete savršen poklon za vašeg partnera-brata-sestru-roditelja-dete?
Poenta je da ćete, za ono što vam pričinjava zadovoljstvo (ili za one koje volite), uraditi sve i motivacija će biti tu. Nijedna prepreka nije prevelika. Sa druge strane, ono što vam ne pričinjava zadovoljstvo pratiće nedostatak motivacije da se to i uradi i biraćete najmanje napornu varijantu (linija najmanjeg otpora). Pri tome ne govorim o stvarima koje morate da uradite (obaveze na poslu, zakonske obaveze), iako se i tu stvari postavljaju potpuno isto. Ko voli da čeka na šalteru da plati račun? Ja ne.
A kakve sad to ima veze sa biciklima i odlaskom na posao? Pa razmislite kako i koliko prosečan čovek u Beogradu (a verovatno i šire) vozi bicikl. Toliko prepreka treba da savlada da je korist odnosno zadovoljstvo zanemarivo u odnosu na to.
I dolazi se do toga da redovno voze bicikl samo ljubitelji tj. entuzijasti kojima nisu potrebni skoro nikakvi uslovi. A za sve ostale, to je trka sa preponama (tj. preprekama) koju većina ne završi. Ko prođe kroz cilj, ispunio je sve uslove da vozi bicikl redovno na duži rok – što i nije neka nagrada ako ne volite bicikle :)
Pričao sam sa dosta ljudi iz mog okruženja koji ne voze bicikle redovno. Pitao sam ih zašto ne idu biciklom na posao (ili zašto ga makar ne voze redovno) i ovo je kompilacija odgovora koje sam dobio.
Smatram da je svaki navedeni razlog realan (sa aspekta onog koji ga je rekao) i kao takav predstavlja preponu koju treba savladati. Redosled prepona ne označava njihovu važnost, a neke se i delimično preklapaju po sadržaju. Za svaku od njih sam napisao i svoju verziju rešenja.
Da počnemo... Spremni, pozor, start!
Prepona 1 – Šta će reći XYZ kad me vide na biciklu (reakcija okruženja)
Prva misao koja proleti kroz glavu nekim ljudima pre nego što uopšte pomisle na ideju da sednu na bicikl je:
Šta će reći-pomisliti moji prijatelji-roditelji-komšije-kolege-ljudi na ulici kad me vide ovako visokog-niskog-debelog-mršavog-van kondicije-starog-smotanog itd. na biciklu... Čoveku-ženi mog statusa-godina ne priliči da vozi bicikl već da se vozi kao gospodin-gospođa u autu-autobusu-taksiju...“ itd.
Nisu krivi oni koji misle ovako. Svi smo mi, manje ili više, osetljivi na reakcije okruženja. Mnogima zavisi i poslovni ugled od prezentacije i prvog utiska koji ostavljaju.
Prevazilaženje ove prepone se krije u promociji bicikla kao prevoznog sredstva. U mestima gde je bicikl prihvaćen kao prevozno sredstvo zbog praktičnosti (ili iz nužde jer npr. nema javnog prevoza), ove prepreke skoro i da nema. Krenimo od ravničarskih gradova i sela Vojvodine i Mačve. Bicikle voze svi, idu svuda, bilo da su svečane prilike bilo odlazak na posao, u školu itd. I nikoga nije sramota zbog toga.
Prepona 2 – Nemam kondicije (previše je naporno)
Veliki broj ljudi neće da prizna to da zapravo izbegavaju fizičku aktivnost jer su van kondicije i ne žele da remete svoj komfor. Jedno ide sa drugim, pa je inercija da se počne sa nečim fizički zahtevnim veća ako ste van kondicije.
Da se razumemo, definitivno je lakše ući u autobus ili auto i otići do željene destinacije a da maltene ne mrdnete prstom. Ako volite vetar u kosi, tu je i motor ili neki kabriolet – sve je lakše nego ići biciklom :) Ali, ako javnog prevoza nema (malo mesto) ili ako je auto preskup a motor previše opasan, bicikl postaje relevantna opcija.
Za savladavanje ove prepone je ključno lagano uvođenje u celu priču (ne idete svaki dan biciklom na posao već krenete jednom-dva puta nedeljno pa sve češće) kao i strpljenje da se istraje dok malo ne steknete kondiciju. Sve ide veoma brzo, samo je bitna redovnost. Vremenom je sve mnogo lakše, i nekad nesavladive razdaljine postaju potpuno rutinske.
Prepona 3 – Razdaljina je prevelika (previše je naporno 2)
Nekome ko ne vozi bicikl često i jedan krug oko Ade (oko 8km) izgleda kao nesavladiva prepreka. Bitna je percepcija, jer oni koji probaju znaju da to nije tako.
Iz iskustva mogu da kažem da razdaljine do 5 km u jednom smeru biciklom možete da pređete maltene bez ikakve kondicije za relativno kratko vreme. I tu je bicikl potpuno opravdan kao prevoz.
Ako je razdaljina 5-10 km u jednom smeru, i to je relativno lako preći biciklom, a jeste potrebna određena kondicija i napor.
Razdaljine preko 10 – 15 km u jednom smeru definitivno je teško prelaziti biciklom svaki dan a da ne traje predugo ili da napor ne bude preveliki. Tu stvarno treba razmotriti sve alternative, čak i to da se bicikl kombinuje sa još nekim prevozom. Na primer, ubacite bicikl u metro (BG voz, Beovoz, khm, khm) i prevezete se neki deo trase.
Prepona 4 – Svuda su uzbrdice (previše je naporno 3)
Dodatni faktor (po meni presudan) u vezi sa naporom je koliko je ravan teren. Beograd je velikim delom brdovit i stvarno kapiram da neko neće da se penje biciklom uz Balkansku ulicu jer će da lipše posle prvih dvadeset metara. Tamo gde je (skoro) sve ravno, vožnja bicikla predstavlja mnogo veće zadovoljstvo i neuporedivo manji napor, pa je i šire rasprostranjena.
Način da se ova prepreka prevaziđe je pametno planiranje rute tj. sa što manje uzbrdica, a gde su one najveće, može da se i gura bicikl.
Važno je znati i koristiti menjače na biciklu i menjati brzine po potrebi. I voziti lagano uzbrdo. Ovo ne pišem bez veze jer viđam gomilu biciklista koji non-stop voze samo u jednoj brzini (obično najvećoj) i onda rade svašta da bi izgurali uzbrdicu („veslaju“ bicikl, zaleću se pred uzbrdicu itd.). A tada je napor najveći kao i rasipanje energije i nije čudo što ti isti biciklisti posmatraju uzbrdice kao nešto zastrašujuće.
Konačno, šta mislite o električnim biciklima? Nisam imao iskustva sa njima (planiram da odem na Adu, parkiram se i uzmem da provozam jedan), ali tu električni motor koji je dodat služi za ispomoć kad nemate snage-volje-želje-kondicije da se popnete uz neku uzbrdicu. Jesu teški i skupi, ali možda vredi i to – definitivno su jeftiniji od automobila.
Prepona 5 – Kako ću po ružnom vremenu (previše je naporno 4)
Vožnja u kasno proleće (ili ranu jesen) po relativno sunčanom danu i temperaturi od 24 stepena dok vetar lagano ćarlija. Idealno, zar ne? Nažalost, kod nas najveći broj dana u godini nije takav, a ko će da se zamara vožnjom po jakom suncu, vetru, kiši, snegu, ledu, dok pada grad... :)))
Šalu na stranu, sve ovo potpuno razumem. Ima dana kad kiša lije kao iz kabla i kad ni ja nisam baš toliko rad da izađem da vozim i razmišljam o autobusu, autu itd. Naravno, treba proceniti i trenutak kad jednostavno nije za vožnju (npr. sneg koji se topi u bljuzgu ili vam stvarno nije do toga) i onda stvarno ići drugim prevozom.
Savladavanje ove prepreke je opet u tome da se počne lagano (odlazak na posao biciklom samo po lepom vremenu) i da se postepeno napreduje (ka ružnijem vremenu). Time zapravo povećavate prag tolerancije i pomerate svoje granice. Paralelno sa tim treba učiti i principe izbora odeće za vožnju u zavisnosti od vremenskih uslova. Krajnji efekat je taj da ćete udobno voziti i po kiši i po jakom suncu, a možda i po snegu ako je dobro utaban (meni je ovaj deo najzabavniji).
Prepona 6 – Šta ću kad se oznojim
Neizbežan pratilac svakog napora :))) Neko se znoji manje, neko više, ali je poenta da mnogi ne žele da idu na posao (u školu, u grad...) biciklom jer će im trebati tuširanje kad stignu tamo (ako vozite samo radi zadovoljstva, uvek imate mogućnost da se istuširate kod kuće kad se vratite). Sa druge strane, i ovde je bitna osetljivost na reakciju okoline jer dolazite na destinaciju makar malo oznojeni, a nekad i skroz mokri.
Ovo potpuno shvatam jer kod mene na poslu nema tuša i moram da se dovijam na različite načine (presvlaka + brza higijena, vidi ovde). Prvo uđem na sporedni ulaz i idem pravo u toalet. Tu se sredim, presvučem i tek onda sam dostupan za javnost – i nisam imao zamerki do sada :))) Nešto slično je moguće organizovati i za odlazak u školu ili u grad.
Prepona 7 – Previše je skupo (nije praktično)
Pošto je situacija (u zemlji) takva kakva je, veliki broj ljudi sa kojima sam pričao je konstatovao, kao iz puške, da nemaju novca još i za bicikl i sve što ide uz njega. To se zaista čini tako na prvi pogled – kupiti bicikl, pa opremiti ga, pa rezervni delovi, kvarovi, majstori itd.
Međutim, svako ko ima malo više iskustva zna da ovo nije tačno. Moje iskustvo kaže da može da se kupi i opremi solidan polovan bicikl za namenu odlaska na posao po ceni 6-7 mesečnih pretplata za gradski prevoz (u Beogradu, po ceni za zaposlene, vidi ovde i ovde). I to je fiksan trošak (jednom ga kupite i to je to), a godišnja cena održavanja je skoro zanemariva. Moja statistika kaže da ono iznosi oko polovine mesečne pretplate za gradski prevoz. Bicikli su relativno jednostavne mašine i ne kvare se tako lako, a održavanje možete i sami da radite bez neke veće muke (vidi ovde).
Ako se ove iste cifre uporede sa troškovima vožnje i održavanja automobila, razlika je još veća. Ne računam čak ni to koliko novca je potrebno da se kupi auto. Dovoljno je reći da je cena redovnog godišnjeg servisa sabrana sa cenom godišnje registracije auta jednaka ili veća od (zavisi od auta) cene nabavke i opremanja pomenutog bicikla. Auto registrujete i servisirate svake godine, a bicikl kupujete samo jednom.
I još jedna stvar koja, zapravo, većini i nije toliko bitna. Štedi se na novcu i vremenu koje biste potrošili na rekreaciju.
Prepona 8 – Previše će mi vremena trebati (nije praktično 2)
Bicikl je definitivno sporiji i od auta i od vozila javnog prevoza, a tek ako ga vozi neko ko nema kondicije... I to je polazna tačka za ovu tvrdnju.
Savladavanje ove prepone se krije u upoznavanju sa nekim činjenicama. Prvo, na ukupno vreme putovanja utiču i drugi faktori osim brzine (tj. razdaljine koju treba preći). Autobus (trolejbus, tramvaj) morate da sačekate, i stajaće na svakoj stanici dok biciklom idete pravo do destinacije i nema mnogo zaustavljanja. I auto i autobus mogu da se zaglave u špicu dok bicikl prolazi svuda bez problema. Treba uzeti u obzir i to da bicikl možete da parkirate i zaključate za 30 sekundi, a za auto ćete, potencijalno, tražiti parking neko vreme.
Pročitao sam i razne studije na temu čime je brže po gradu u zavisnosti od razdaljine itd. Nažalost, svako mesto je posebna priča (gužva, efikasnost prevoza, topologija, postojanje metroa i infrastrukture...) i ne mogu se tako lako uopštiti izvedeni zaključci pa ih ovde ne navodim. Ali, mogu da dam svoje mišljenje kad je Beograd u pitanju.
Već sam naveo da je bicikl najudobnije voziti kad su u pitanju razdaljine do 5 km u jednom smeru. Veoma se brzo stigne čak iako vozite lagano, a razlika u vremenu u odnosu na auto ili bus nije značajna. Sve do 10 km u jednom smeru je prilično izvodljivo biciklom uz neko umereno potrošeno vreme (skoro definitivno važi da ćete automobilom ili autobusom brže doći). Smatram da za razdaljine veće od 10-15 km u jednom smeru, bicikl nije najbolji izbor – stvarno je previše vremena potrebno (u tom slučaju, bicikl može da se iskombinuje sa nekim drugim prevozom).
Ali, prava ušteda se krije u tome što se rekreirate dok idete na posao i ne morate da dodatno trošite ni vremena ni novca na sport. Usput ćete biti i zdraviji pa ćete manje posećivati lekare i gubiti vreme u čekaonicama, zakazivanju itd. (u mom slučaju, definitivno). I to su, zapravo, argumenti koji treba prihvatiti da bi se ova prepreka savladala.
Prepona 9 – Opasno je voziti bicikl po saobraćaju
Definitivno nije bezbedno voziti bicikl po kolovozu u Beogradu. Veliki broj onih sa kojima sam pričao se ježi od pomisli da tik pored njih velikom brzinom zuje automobili, autobusi, kamioni itd. Sve se diže na sledeći nivo kad se uzme u obzir odnos vozača prema biciklistima, kao i da se saobraćajni propisi veoma malo poštuju.
Savladavanje ove prepone leži u dobrom planiranju rute. Prvo i osnovno, treba ići biciklističkim stazama ili čak van puta (preko neke poljane, kroz šumu...) uvek gde je to moguće. Na onim delovima rute gde to nije moguće, videti da li postoje neke relativno male i slabo prometne ulice, pa voziti tuda. Ako ni to nije sluča, ako postoje dovoljno široki i pusti trotoari, voziti po njima, ali uz VELIKI OPREZ i to SAMO AKO SE NE SMETA PEŠACIMA.
U svakom slučaju, ključna stvar je i poznavanje i poštovanje propisa (ako prolazite kroz crveno svetlo, velika je šansa da će vas nešto pokupiti), ali i veština u upravljanju biciklom i iskustvo u vožnji. Morate da sigurno upravljate biciklom, bez krivudanja, da znate kad da promenite brzinu, kako da se prestrojite itd. Iskustvo je takođe presudno, jer ako već vozite (npr. auto), neke situacije ćete brže i lakše prepoznati. Više o ovome ovde.
Prepona 10 – Nema infrastrukture (bicikističke staze, mesta za parking, tuševi)
Moji sagovornici infrastrukturu obično izražavaju kroz tri vapaja :))) Sva tri su zapravo obrađena u prethodnim preponama i u nekim tekstovima koje sam već napisao.
Kuda da vozim (a da ne vozim po kolovozu) kad nema biciklističkih staza?“ „Gde da parkiram bicikl, a da mi ne kisne i da bude bezbedan?“ „Gde da se istuširam kad dođem na posao?“
Prvi od ova tri sam objasnio u tekstu prethodne prepone – poenta je u dobrom planiranju rute.
Parkiranje (pardon, bezbedno parkiranje) je objašnjeno u jednom tekstu (vidi ovde), ali ideja je da ni nisu potrebna posebna parking mesta, samo je bitan izbor bicikla, brave, lokacije i načina zaključavanja.
Tuširanje je potpuno druga priča (vidi ovde), a odgovor na to sam dao u jednoj od prethodnih prepona – dovoljna je brza higijena i presvlaka da biste funkcionisali sasvim ok u toku dana.
Prepona 11 – Nemam bicikl
Ok, prešli ste sve prethodne prepone i tad vas je strefilo: „Pa ja uopšte nemam bicikl!“.
Srećom, ova prepona se lako savlada (valjda je najlakša od svih). Verovali ili ne, za vrlo malo para može da se nabavi i opremi solidan bicikl za posao i nazad, a za još manje para ako ćete ga voziti samo zbog zadovoljstva (videti prethodne prepone). A, ako ga vozite samo iz zadovoljstva, zašto morate uopšte da ga posedujete? Skoro sigurno postoji neko od koga možete da pozajmite, a uvek je tu i opcija iznajmljivanja – kad je povremena vožnja u pitanju, to stvarno nije skupo. U oba slučaja, nema održavanja niti potrebe za skladištenjem bicikla i ostaje čisto uživanje :)
Prepona 12 – Imam bicikl, ali stoji već dugo (nije u voznom stanju)
Verovali ili ne, smatram da je ovo veći problem nego prethodni (neposedovanje bicikla). Već sam pisao o osposobljavanju starih bicikala u jednom od prethodnih postova (vidi ovde), pa ću ovde dati samo kratak pregled.
Kako sad savladati ovu preponu?
Kad su bicikli u pitanju, smatram da je trud (i cena) da se osposobi za odlazak na posao uglavnom veći od potencijalne koristi, odnosno da bi bilo jeftinije odmah kupiti drugi polovan, a sređen bicikl (a stari prodati, dati nekom ili dati u staro gvožđe). Čak iako osposobite stari bicikl, opet dobijate manje kvalitetnog konjića za do posla i nazad nego da kupite polovan, a noviji. Da ne bude zabune, na tim biciklima može baš lepo da se uživa tj. ide na neke povremene vožnje, ali za ovu namenu nisu.
Zašto to kažem? Zato što najveći broj mojih prijatelja i poznanika koji imaju bicikle koje stoje, uglavnom imaju bicikle jako lošeg kvaliteta (plastične kočnice, neki bezvezni menjači, čelične felne ili aluminijumske sa jednim zidom, caliper kočnice itd.).
A, ako se uzme u obzir koliko osposobljavanje košta i koji su delovi u pitanju... Ukratko, zavisi od uslova u kojima je stajao i dužine stajanja, ali računajte da ćete skoro sigurno menjati gume na njemu (i spoljašne i unutrašnje), paknove za kočnice, vrlo verovatno i sajle, da ćete morati da potpuno očistite bicikl, operete i podmažete lanac, naštelujete menjače i kočnice, a možda i nacentrirate točkove. Ako je bicikl stajao negde gde ima mačaka, miševa, golubova isl. računajte i na kupovinu novog sedišta. A, ako je još bio i pod uticajem vremena, eto rđe na sve strane pa se lista delova povećava. Možda ćete čak morati i šrafove da menjate – ako uopšte uspete da ih odvrnete :)))
Prepona 13 – Bojim se da mi neko ne ukrade ili ošteti bicikl
Veoma realna bojazan ako se ne raspitate malo o tome kako da pravilno zaključate bicikl. Detaljan tekst o ovome sam već napisao (vidi ovde), ali, ukratko, bitno je da se ispoštuju sledeće stvari da bi bicikl ostao tu i u nepromenjenom stanju.
Bicikl uvek treba da zaključate kad ga ostavljate negde. Sve brave mogu da se obiju u roku od par minuta, ali najbolje zahtevaju dosta truda, fizičkog napora i buke – što odbija potencijalne lopove.
Osnovni princip pri kupovini brave: što teža i skuplja to bolja. Jeftine i lagane brave ne valjaju ništa jer samo izgledaju dobro. Ima više varijanti, od sajli i lanaca do posebih katanaca u obliku slova „U“ (tzv. „U lock“) a sve mogu imati ključeve ili brave sa kombinacijom brojeva.
Što je bicikl skuplji to je atraktivniji za krađu, pa je osim brave bitno imati u vidu i gde je zaključan bicikl (obavezno dobro osvetljena i veoma prometna mesta) i kako je zaključan. Kad je ovo poslednje u pitanju, obavezno ram bicikla vezati za nešto jako i nepokretno, a sve što se može lako skinuti sa bicikla, treba poneti sa sobom (svetla, brzinomer, torbe, torbice) ili zaključati dodatnom bravom (točkovi, sedište).
Prepona 14 - Šta ako mi se pokvari nešto usput (npr. zamena gume)
I ovo je, na prvi pogled, veoma konkretan razlog za izbegavanje vožnje bicikla do posla. Prvo, hoćete da stignete na vreme, a krećete u poslednjem trenutku :))) Drugo, nećete da se isprljate da biste nešto popravili. Treće, možda ni ne umete da popravite nešto na biciklu ili ne želite da vučete sa sobom alat i rezervne delove (npr. meni je nošenje alata uvek smetalo).
A sad zamislite da je u pitanju auto. Šta biste uradili da vam se pokvari auto na putu do posla? Ako vam je hitno da stignete, parkirate auto, sednete u autobus ili pozovete taksi a kasnije vidite šta ćete. Ako nije, pokušate da sami popravite kvar (npr. zamena gume), pozovete šlep službu ili ostavite auto tu i opet uhvatite bus, taksi isl. Upravo isto važi i za bicikl, sa tim da se bicikli kvare još ređe nego automobili jer su veoma jednostavni.
Zapravo, jedina stvar koja je mene „usporila“ da dođem na posao je probušena guma. Naravno, nisam nosio rezervnu :))) Zaključao sam tad bicikl na licu mesta i otišao na posao busom. Posle sam se vratio po bicikl i dogurao ga do kuće (i tamo zamenio gumu). Štaviše, ako uzmete gume sa zaštitom od bušenja (pročitajte o tome u delu gume u ovom tekstu), ni ovaj problem nećete imati. Kao što rekoh, za tri godine koliko vozim (po svim vremenskim uslovima), nije mi se desio nijedan drugi kvar na biciklu toliko ozbiljan da nisam mogao da se dovezem do posla na vreme i posle vratim do kuće.
Prepona 15 – Ne umem da (dovoljno dobro) vozim bicikl
Pa ja uopšte ne umem da vozim bicikl!“ ili „Vozio-la sam bicikl pre N godina u selu-detinjstvu i od onda ništa“.
Pfff, evo još jedne relativno ozbiljne prepone. Zašto kažem tako? Bicikl je lako naučiti voziti, zar ne?Ko jednom nauči da vozi, to zna ceo život (to je dokazano), jel'?
Problem je u strahu (od brzine, padanja, kočenja, skretanja...). Ako ste naučili da vozite bicikl kao dete, taj strah ste prevazišli brzo i lako i možda ga niste ni bili svesni. Međutim, učenje odrasle osobe da vozi je potpuno druga priča. A, slično je i kod onih koji odavno nisu vozili (misle da su zaboravili) ili koji se svega u vezi sa biciklima plaše. I ovde je često bitna i reakcija okoline tj. „šta će XYZ reći kad me vide kako krivudam na biciklu“?
Mislim da preponu treba preći polako, u „kontrolisanim uslovima“. Nikog nisam učio da vozi bicikl do sada, ali se sećam sopstvenog iskustva, a i gledam u najbližoj okolini šta se dešava. Poslednji noviteti na tržištu, bicikli bez pedala za decu (neki od drveta a neki od metala) mi potvrđuju da sam na pravom tragu. Dakle, iako sam bez iskustva u podučavanju, smatram da treba uraditi sledeće.
Naći neko prostrano a pusto i ravno mesto gde se može naučiti-osvežiti vožnja bicikla daleko od pogleda drugih. Uzeti neki jednostavan bicikl a, ako je dete u pitanju, obavezno i neke štitnike i kacigu. Pomoćne točkove skinuti odmah. Iz mog iskustva i meni bliskih koje sam lično posmatrao, samo odlažu učenje, brže se uči bez njih. Spustiti sedište do kraja i SKINUTI PEDALE. Ideja je da pustite da ta osoba koristi bicikl, manje više, kao trotinet neko vreme (npr. dan, dva) tj. sedeći na sedištu i držeći volan da nauči da skreće i staje a da se nogama odguruje od zemlje. Onda naučiti da se zaleti nogama i obe noge odigne od zemlje i tako se vozi, skreće, koči. Kad to savlada, vratiti nazad pedale i pustiti je da vozi. I to je to.
Posle toga, ostaje samo da se „nabije kilometraža“ i da se stekne sigurnost da bi ta osoba mogla da lepo kreće i koči, da skreće i vozi bez krivudanja (ključno ako će voziti po kolovozu) itd.
Prepona 16 – Šta ako padnem
Blisko vezano za ovo prethodno. Svima se desi da padnu sa bicikla – pre ili kasnije. Zapravo, više pre (dok tek učite ili dok ste mali pa izvodite neke kerefeke) nego kasnije. Dok ste mali, to i nije strašno. Plačete malo, ustanete, obrišete se, sredite oguljena kolena-laktove-dlanove, i hajde opet :))) Ali, kad porastete pa padnete sa bicikla (pogotovu dok je to na putu na posao), to je već nešto ozbiljnije. Brzine su veće, povrede su ozbiljnije a i teže zarastaju nego kad ste mali. A, tek pocepana odeća i povređeni ponos :)))
Kao što sam naveo u prethodnim postovima, padao sam sa bicikla N puta kad sam bio mali (N teži beskonačno), a i imao sam razne veoma opasne avanture u saobraćaju kad sam odrastao.
I shvatio sam sledeće. Ako ste zdrava odrasla osoba, i ako posedujete solidnu veštinu u vožnji bicikla, veoma je teško da ćete sami pasti sa bicikla u toku normalne vožnje po asfaltu. Skoro sva opasnost od padanja, a i povređivanja uopšte, se krije u učestvovanju u saobraćaju ili u brzoj vožnji van puta tj. „off-road“. Ili, eventualno, u neispravnosti bicikla – ali ste za to uglavnom sami krivi. Probušena guma ne znači odmah i pad sa dotičnog bicikla.
Zapravo, ključno je samo ono prvo – učestvovanje u saobraćaju. Već sam pisao post o bezbednosti u toku vožnje (vidi ovde) a i ta tema se ponavlja u jednoj od prethodnih prepona, pa ću samo reći: pametno birajte rutu, vozite po biciklističkim stazama prvenstveno, pa onda eventualno po mirnim ulicama i tek na kraju po trotoaru ako je dovoljno širok i pust. Od kada ovako radim, nisam pao nijednom – pu, pu, pu :)))
Prepona 17 – Previše sam umoran
Nemam snage – posao, porodica, obaveze, kako ću ujutru još to onako pospan...“
Potpuno je razumljivo da kategorija ljudi koja i inače mnogo i naporno radi ili ima dosta porodičih obaveza (npr. mala deca) smatra da je ovo samo još nešto što ide odozgo kao dodatna obaveza koja zahteva još truda, napora itd. I, stvarno, ako se tako gleda na stvari, treba bataliti bicikl kao prevoz.
Savladavanje ove prepone leži u laganom startu sa vožnjama i, usput, menjanju navika. Krenuo sam sa slične pozicije pre tri godine. Meni je bicikl pomogao kao sredstvo za razbijanje monotonije. Ujutru, umesto da onako pospan uđem u auto ili autobus, odvezem se biciklom (krenem baš lagano) i dođem na posao budan i spreman za rad. Posle radnog dana, bukvalno mi je ta vožnja potrebna da bih se unormalio i osvežio i došao kući lepo raspoložen. I, ako hoću da malo skrenem, odlutam, odvezem se malo dalje – mogu. Skoro sam shvatio da sam postao „zavisan“ od ovih vožnjica i da mi je to nova navika.
Prepona 18 – Razboleću se (zbog vožnje bicikla)
Ako krenete na posao biciklom u majici na kratke rukave a napolju je 10 stepeni i duva jaka košava – da, razbolećete se. Sa autom ili busom bi vam to možda i prošlo, ali ovako ne.
Poenta je da naučite da se oblačite pravilno za vožnju biciklom, i problem je rešen (prepreka prevaziđena). Pošto vozim bicikl u običnoj odeći, mogu da kažem da je dovoljno da pogledate vremensku prognozu (trenutna temperatura, vetar, padavine) i da se obučete kao kad biste tog trenutka krenuli u šetnju – sa par dodataka.
Potrebno je da se oblačite slojevito. Kako naiđe neka veća uzbrdica, skinete sloj odeće sa sebe (ili otkopčate to što imate odozgo), a kad stigete na vrh, opet obučete tj. zakopčate. Time izbegavate preterano pregrejavanje i znojenje, pa kad krenete nizbrdo niste mokri i ne možete da se prehladite.
Potrebno je da uzmete u obzir da će stalno da duva vetar – čim krenete da vozite :))) Dakle, jedna dobra nepromočiva vetrovka je ključna za najveći deo vremena, a dobra zimska jakna ako vozite na niskim temperaturama. Ako je ikako moguće, uzeti neke koje ipak dozvoljavaju „disanje“ da se ne potparite. Ako su i niže temperature, zaštitite glavu (kaciga, a ispod nje neka tanka kapa), nos i usta (skijaška maska ili šal) i nema prehlade.
I, na kraju, uzmite u obzir da ćete laganom redovnom vožnjom da steknete bolje zdravlje (lagano rekreiranje poboljšava imunitet), da ćete više da boravite na otvorenom prostoru i da ćete manje vremena provesti u krcatim autobusima-trolejbusima-tramvajima. Sve ovo je važno ako hoćete da ostanete zdravi čak i u vreme kad vlada epidemija gripa.
Cilj
I, ko je prošao kroz cilj? Koji je profil osobe koja ide na posao biciklom (u Beogradu a možda i šire)?
U pitanju je neko hoće da vozi bicikl po suncu, kiši, vetru, snegu, ne mari mnogo za reakcije okoline, spreman je na umeren ali redovan fizički napor i nedostatak osnovnih higijenskih sredstava kad dođe na posao. Osim toga, svakodnevno preuzima relativno veliki rizik uključujući se u saobraćaj zajedno sa motornim vozilima.
A, evo ga i obrt. Čak i ona osoba koja pređe kroz cilj i savlada sve prepreke (u stilu „što se mora, mora se“), MORA DA NAĐE I NEKO DOVOLJNO VELIKO ZADOVOLJSTVO zbog kojeg bi sve to vredelo. Ili će sve bataliti posle nekog vremena.
O potencijalnim zadovoljstvima u vezi sa odlaskom biciklom na posao sam već pisao iz svoje perspektive (vidi ovde), ali mogu da se setim i sledećih relevantnih stvari koje mogu predstavljati zadovoljstvo:
  • Zadovoljstvo u vožnji bicikla i lepom osećaju koji se javlja posle vožnje (ovo je moj glavni motiv).
  • Zadovoljstvo u boravku na otvorenom (ili u prirodi, zavisi od putanje do posla).
  • Zadovoljstvo u popravljanju ili održavanju bicikala.
  • Zadovoljstvo u saznanju da je vreme provedeno na biciklu istovremeno potrošeno i na rekreaciju.
  • Zadovoljstvo u uštedi kojeg dinara koji bi inače bio potrošen na auto ili javni prevoz i osećaju da ste nekako uspeli da prevarite sistem.
  • Zadovoljstvo u saznanju da ne zagađujete okolinu.
  • Zadovoljstvo u činjenici da za vas ne postoji gužva u saobraćaju ili špic.
Na kraju, kad se sve sabere i oduzme, šta mislite, koliko ima ljudi koji pređu sve prepreke i nađu dovoljno zadovoljstva da idu redovno biciklom na posao? Prema tome šta vidim na ulicama, rekao bih veoma malo. I stanje će ostati tako dok se mnoge ključne stvari ne promene.
Zapravo, jedini za koje znam da redovno voze bicikl na posao i nazad (a i u toku posla) su ljudi koji sakupljaju sekundarne sirovine (uglavnom papir). Ali oni to rade jer, najčešće, nemaju drugi izbor.

Monday, August 26, 2013

Osposobljavanje starog bicikla za put do posla i nazad (povratak iz mrtvih)


Hoćete da krenete na posao biciklom i setili ste se da negde imate neki stari koji stoji od ko zna kada. Naravno, smatrate da možete da ga iskoristite, samo je potrebno da se malo našteluje isl.
Mislim da se većina nas suoči sa ovim problemom u nekom trenutku u životu, bilo da je u pitanju bicikl, roleri, stari moped, zarđali roštilj isl. Dakle, to je neka stvar (ovde konkretno bicikl) koja visi na tavanu, leži u podrumu, čuči u šupi itd. već toliko dugo da treba uložiti dosta truda da se dovede u ispravno stanje.
Problem je u tome što količina truda koju treba uložiti često prevazilazi zadovoljstvo koje se može ostvariti korišćenjem te stvari ili bi čak bilo jeftinije kupiti novu (ili polovnu) takvu stvar. A onda se bacite u totalni zbun i kažete sebi: „pa što da kupim novu stvar i dam opet pare kad ni ovu ne koristim!?“ I onda ta stvar stoji i dalje tamo zaboravljena i napuštena dok je se ponovo ne setite i prođete kroz novi ciklus mozganja – srediti je ili ne? Odgovor, naravno, uvek ispadne ne (inače to ne bi stajalo tamo sve vreme).
Kad su bicikli u pitanju, smatram da je trud (i cena) da se osposobi za odlazak na posao uglavnom veći od potencijalne koristi, odnosno da bi bilo jeftinije odmah kupiti drugi polovan, a sređen bicikl (a stari prodati, dati nekom ili dati u staro gvožđe). I da, čak iako osposobite stari bicikl, opet dobijate manje kvalitetnog konjića za do posla i nazad nego da kupite polovan, a noviji.
Nemojte da me pogrešno razumete, na tim biciklima može itekako da se uživa (povremene vožnje iz čiste zabave), ali za do posla nisu. Zašto to kažem? Hajde da prođemo kroz par pitalica...
Koji (kakav) je bicikl u pitanju?
Najveći broj mojih prijatelja i poznanika koji imaju bicikle koje stoje, uglavnom imaju bicikle jako lošeg kvaliteta (plastične kočnice, neki bezvezni menjači, čelične felne ili aluminijumske sa jednim zidom, caliper kočnice...) koji su uz to često veoma stari a najčešće domaće proizvodnje („Unis“, „Rog“...). Čak iako osposobite jedan takav bicikl, on nije dovoljno kvalitetan za do posla i nazad svaki dan zbog sledećih stvari (evo ovde teksta o tome kakav je dovoljno kvalitetan bicikl).
Prvo zbog kočenja. Plastične kočnice se savijaju dok kočite (i ručice i kočnice), a plastika se posti vremenom pod uticajem vremenskih prilika. Dešavalo mi se da polomim ručicu kočnice u toku kočenja jer je stisnem prejako. A ako su kočnice od čelika, velika je verovatnoća da su već krenule da rđaju i da i zbog toga neće da koče kako treba. Bitan je i tip kočnica. „Caliper“ kočnice i „kontre“ su po sili kočenja mnogo slabije od „cantilever“ ili „V brake“ kočnica i neće biti dovoljno jake za brzo zaustavljanje natovarenog bicikla. Čak su i „cantilever“ kočnice prevaziđene (nema ih na novim biciklima, osim na onima najlošijeg kvaliteta) jer su komplikovanije za štelovanje i održavanje od “V brake“ kočnica i nebezbedne u slučaju da pukne glavna sajla.
Drugo, zbog felni i točkova uopšte. Čelične felne, iako hromirane, rđaju vremenom i predstavljaju lošu podlogu za kočenje. Sav taj hrom izgleda lepo, ali je jako gladak i ne pravi trenje pri kočenju kao aluminijum. Svi stariji bicikli koje sam vozio su imali ovaj problem – razvio sam šesto čulo da bih predvideo kad treba da počnem sa kočenjem :))) Ako su pak felne aluminijumske, ali sa jednim zidom (znači, ne sa duplim zidom), može da vam se desi da ih iskrivite ili da se točak rascentrira kad naletite na neku rupu – pogotovu ako je natovaren bicikl. Meni se to desilo više puta. A, ako je na točku i glava od čelika, možete očekivati da će rđa relativno brzo početi da se stvara.
Treće, zbog menjača. Na starijim biciklima (15-20 godina i više) i novijim ali nekvalitetnim su uglavnom neindeksirani menjači. To znači da brzinu menjate po sluhu tj. povlačite ručicu dok se brzina ne promeni. Nema nekoliko već određenih položaja, pa da se samo čuje klik i da brzina pređe u sledeću...To je, uz sav oprez koji treba da vodite dok vozite, previše truda i potpuno bespotrebno. Čak iako su indeksirani menjači, pitanje je kog su kvaliteta. Ako na njima samo piše „Shimano“ i ništa više, vrlo verovatno da ćete stalno morati da ih štelujete i da nikad neće moći da ubace u sve brzine kako treba. Imao sam iskustva sa par ovakvih bicikala, pa mogu da tvrdim ovo.
I četvrto, zbog dodatne opreme koju najčešće poseduju. Metalni blatobrani ništa ne valjaju jer rđaju (često su od čelika), jer zveckaju i drče pri naletu na svaku rupu i jer se od vibracija i sopstvene težine non-stop razlabavljuju (stalno morate da dotežete šrafove ako ne stavite posebne šajbne ili neo sredstvo protiv odvrtanja). Svi kučići iz kraja će da vas obožavaju zbog ovoga i jure koliko god mogu. A ni čelični prtljažnici (oni iznad zadnjeg točka), često nisu mnogo bolji. Osim rđanja, mana im je to što se savijaju i migolje pod težinom (jer nisu pravljeni da ponesu išta mnogo teško) a često se i skroz raspadnu. Konačno, svetla sa sijalicama i dinamo koji se naslanja na gumu neće biti ni približno dobri kao neki noviji sistem sa LED sijalicama. Sve ovo sam lično iskusio i izgubio tonu živaca...
U kakvom stanju je bio bicikl kada je ostavljen da stoji?
Zvuči banalno, ali ako je u pitanju bicikl koji je havarisan pa ostavljen, preporučujem da se NE OŽIVLJAVA :))) To znači da je iskrivljen ram, viljuška, felne isl. Samo ga bataliti.
Isto preporučujem ako na biciklu fali dosta delova (ako su skinuti zbog nečega). Obavezno sastaviti listu šta fali, pa pogledati cene. Vrlo verovatno da se oživljavanje neće isplatiti. A, ako je bicikl proizveden pre 15-20 godina, neke delove nećete ni naći jer su se standardi promenili.
Naravno, ako su samo bile izbušene gume (da, neki batale bicikl samo zbog toga – „danas, sutra ću to da zakrpim...“) ili ako je neki manji kvar (menjači ne rade ili kočnice), ok. Opet, sastavite listu stvari koje nisu ispravne pa vidite cene delova. I, isto, ako je baš star, računajte da neke delove nećete naći.
Koliko je dugo stajao bicikl i u kakvim uslovima?
Odgovor na ovo pitanje direktno utiče na listu potrebnih delova i cenu popravke. Neke stvari će da propadnu samo od stajanja ili od držanja u neadekvatnim uslovima.
Ako je bicikl stajao na kiši, vetru, suncu isl. nepokriven, eto rđe na sve strane a i farba je verovatno propala. Ako su bicikl dohvatili i miševi-mačke-golubovi, računajte i nabavku novog sedišta :))) Ja bih batalio takav bicikl jer se cena oživljavanja strašno povećava. Možda ćete čak morati i šrafove da menjate – ako uopšte uspete da ih odvrnete :)))
Ako to nije slučaj (znači bio je nadkriven, zaštićen nečim), a bicikl je stajao duže od 3-4 godine, računajte da ćete sigurno menjati gume na njemu (i spoljašne i unutrašnje), paknove za kočnice, a vrlo verovatno i sajle. Gumama je rok trajanja ionako maksimalno 5-6 godina, a posle toga kreću da trunu i ispucaju po stranama (neke i pre toga). Zamenite ih da se ne bi pitali da li će da se raspadnu, izduvaju ili eksplodiraju dok vozite bicikl punom brzinom, a obilazi vas autobus :))) Slično važi i za paknove. Možda izgledaju ok, ali su se kočione karakteristike sigurno promenile za to vreme. Sajle su verovatno u ovom periodu zarđale, pa promenite i njih i bužire – jeftini su.
Ako je bio zaštićen i stajao kraće od 3 godine, stvar je dosta jednostavnija. Samo obavezno izvršite inspekciju guma, paknova i sajli i zamenite po potrebi tj. ako su gume ispucale po stranama, ako su sajle zarđale ili iskrzane-rascvetane na krajevima itd. Ako bicikl nije bio okačen tj. visio to vreme i ako je stajao na gumama, a one se izduvale u međuvremenu, najverovatnije su propale tj. ispucale po stranama.
Kako god i koliko god da je bicikl stajao, u svakom slučaju ćete morati da ga potpuno očistite, da operete i podmažete lanac, naštelujete menjače i kočnice, a možda i nacentrirate točkove. Računajte da će to neko morati da uradi ako vi ne umete (možda za dž. a možda i ne). A, ako je šipka od sedišta aluminijumska a ram čelični, postoji verovatnoća da su se od stajanja spojili i da nećete moći da to odglavite tako lako.
Zaključak
Zaključak cele priče bih postavio ovako. Najverovatnije taj bicikl koji vam stoji nije dovoljno dobar za odlazak na posao i nazad i ne vredi truditi se oko toga da se oživi za tu svrhu. Izuzetak su dovoljno kvalitetni bicikli koji su držani u relativno dobrim uslovima i koji bi mogli da se za malo novca i uz malo truda ožive.
Međutim, skoro svaki bicikl vredi oživeti radi čistog uživanja i povremenih vožnji. Uz par novih delova i minimum ulaganja, oni mogu da prestavljaju opušten prevoz na kupanje do Ade, za vožnju pored reke itd. Samo je potrebno da shvatite da oni imaju svoja ograničenja zbog kvaliteta ili godina.
I, još jedna dodatna stvar o kojoj nisam pričao. To je zadovoljstvo kad sopstvenim trudom oživite jedan bicikl i, uz to, osavremenite, a onda i vozite. E, to je nešto što je neprocenjivo i, po mom mišljenju, nikad se ne može nadmašiti kupovinom nekog novog bicikla.

Wednesday, July 17, 2013

Odeća i higijena (i još ponešto)


Neizbežno je da su odeća i higijena jako bitni (i povezani) kad idete na posao biciklom. Prosto zato što ćete se svakako oznojiti dok dođete1. Naravno, sve ovo pod pretpostavkom da želite da izgledate uredno i ne želite da kolege ili klijenti padaju u nesvest kad prođu pored vas :)))
Osnovna dva faktora su: izbor odeće (za vožnju i posao) i metod održavanja higijene kad stignete na posao. Rešenja se dobijaju kombinacijom alternativa za ova dva faktora, a izbor zavisi od toga kakvi su vam uslovi na poslu, kao i koliki je napor (razdaljina i brdovitost terena). Alternative su:
  • Odeća
    • Voziti u odeći i obući za posao.
    • Voziti u odeći za posao ali u posebnoj obući (običnoj ili biciklističkoj).
    • Voziti u posebnoj odeći i obući (običnoj ili biciklističkoj) i nositi sa sobom odeću i obuću za posao.
    • Voziti u posebnoj odeći i obući (običnoj ili biciklističkoj) i ostaviti na poslu odeću i obuću za posao za više dana.
  • Higijena
    • Tuširanje kad se stigne na posao i presvlaka
    • Brza higijena kad se stigne na posao i presvlaka
    • Ništa od navedenog
Vožnja u odeći i obući za posao je, po mom mišljenju, moguća jedino ako nemate naročito strog kodeks oblačenja na poslu (odela, kravate, košulje, šivene pantalone isl.) i ako razdaljina tj. napor nisu veliki tj. ne nameravate da putovanje iskoristite kao trening. U suprotnom, neizbežno je da ćete odeću izgužvati i natopiti znojem (pogotovu ako nosite ranac ili kurirsku torbu) i učiniti je neupotrebljivom.
Obuća je jako podložna habanju dok vozite bicikl (hiljadu puta zakačite vrhom cipele pedalu i izgrebete cipelu), a i mnogo više se prlja (prednji točak zabacuje prljavštinu bez obzira na blatobrane), tako da treba da budete spremni na čišćenje iste kad stignete.
Sa druge strane, ova alternativa podrazumeva da nosite sa sobom veoma malo stvari i najjednostavnija je – nema nošenja dodatne obuće ili odevne kombinacije za posao.
Jedno vreme sam vozio ovako (iako je teren pretežno brdovit, ipak ima samo 4km u jednom smeru a ja vozim lagano), međutim prešao sam na sledeću alternativu jer sam veoma brzo upropastio nekoliko pari cipela a mrzelo me je da ih non-stop čistim. Na poslu nemam toliko strog kodeks oblačenja.
Vožnja u odeći za posao ali u posebnoj obući (običnoj ili biciklističkoj) je alternativa koju upražnjavam već neko duže vreme i meni je optimalna. Razlikuje se od prethodne samo po tome što vozite u jednom paru obuće, a sa sobom nosite par obuće za posao. Dakle, nema habanja poslovne obuće niti čišćenja (cipele za posao spakujete i ponesete sa sobom), a opet ne nosite previše dodatnog tereta.
Jedina stvar koju ovde treba da odlučite je da li ćete voziti u običnoj obući ili ćete koristiti neki sistem kačenja pedale na biciklističku patiku (npr. „SPD“ cipele i pedale). O prednostima i manama obe alternative sam pisao u jednom od prethodnih postova.
Vožnja u posebnoj odeći i obući (običnoj ili biciklističkoj) i nošenje odeće i obuće za posao spakovane na biciklu – pogodna alternativa ako ćete putovanje do posla iskoristiti kao trening, odnosno ako imate strog kodeks oblačenja na poslu ili su razdaljina i napor veliki.
Prosto rečeno, moraćete da nosite sa sobom dosta stvari (celokupnu odevnu kombinaciju), kao i da sve spakujete tako da se ne izgužva. Ja nisam sklon ovom drugom i, kad sam probao ovu alternativu, došao sam do zaključka da mi je previše teško – sve se izgužva. Čitao sam i neke preporuke kako da se stvari urolaju umesto da se slože, ali ni to mi nije uspelo. Ali, pretpostavljam da uz dovoljno vežbe i odgovarajuće torbe to sve može da funkcioniše. Ako budem ponovo probao, pisaću o tome.
Vožnja u posebnoj odeći i obući (običnoj ili biciklističkoj) i ostavljanje na poslu odeće i obuće za posao za više dana – Razlikuje se od prethodne alternative prema tome što ne nosite odeću sa sobom svaki dan, već npr. jednom nedeljno i skladištite je na poslu. Nisam probao ali, logistički gledano, smatram da je ovo najkomplikovanija alternativa jer: morate non-stop da imate pojam o tome koja odeća je gde (nije sve u kući), morate da imate mesto na poslu gde to može da stoji (npr. dovoljno veliki i čist ormar) i morate da imate način da prevezete tu količinu odeće odjednom (možda autom neko da poveze ili da natovarite bicikl jednom nedeljno...).
A kad stignete na posao - higijena.
Tuširanje kad se stigne na posao i presvlaka. San svakog ko ide biciklom na posao :) Trenirati na putu do posla, doći mokar i znojav, okupati se i presvući. Ali, uglavnom je to pusti san. Ne znam nijednu osobu koja je zaposlena i koja ima na poslu tuš i mesto gde može da se presvuče na miru (pardon, osim par drugara koji rade kao spasioci na bazenu ili instruktori u teretanama tj. gde je to napravljeno za klijente). Poslodavci prosto ne opremaju poslovne prostorije sa tim u vidu da će se zaposleni tuširati na poslu.
Međutim, nije sve izgubljeno. Možda u blizini vašeg posla postoji neka teretana ili sportski centar gde možete da se okupate uz određenu naknadu. Na zapadu, u sportskim centrima postoji karta koja vam omogućava samo da koristite kupatilo i baš je namenjena biciklistima (do posla i nazad). Kod nas, možda možete nešto slično da ugovorite sa vlasnikom teretane ili na licu mesta da ne biste plaćali punu cenu karte.
Do sada nisam hteo ovako nešto da organizujem jer smatram da, u mom slučaju, nema potrebe. Razdaljina je mala i ne želim da put koristim kao trening pa vozim lagano.
Brza higijena kad se stigne na posao i presvlaka. Varijanta najdostupnija za smrtnike u Beogradu (a koliko čitam, i šire) – varijanta koju upražnjavam. Kad stignete na posao, pravo u toalet i, ako je iole pristojan, obrišete se (peškirom, papirnim ubrusom, vlažnim maramicama, majicom u kojoj ste vozili), umijete, stavite dezodorans i presvučete stvari (makar one koje su direktno do tela). Neki se, kako navode, i delimično operu nad lavaboom, ali to nisam radio. Naravno, bitno je da se UVEK okupate prethodno veče ili pred sam polazak na posao (ovo jedino leti jer inače možete da se prehladite) i stavite neki dobar dezodorans.
Dosadašnje iskustvo mi je pokazalo da je ovo sasvim pristojna varijanta. Nisam imao nikakve primedbe od drugih u smislu neurednosti ili mirisa :)))
E, sad, da ne grešim dušu – zavisi koliko se oznojite, ali na ovaj način se nikad ne postiže se efekat kao posle tuširanja. Ne odišete svežinom prolećne livade, već ste negde na potezu „skoro skroz čist“ (jesen zima, proleće) do „prihvatljivo“ (leto) :))) Tuširanje (makar kod mene) ima i opuštajući i masirajući efekat i mogu da kažem da mi zbog toga najviše nedostaje. Iako dođem na posao i u principu se opustim od lagane vožnje, falio bi mi jedan tuš da bih bio potpuno opušten.
Ništa od navedenog. Ne bih preporučio. Probao sam par puta, i nije mi se svidelo. Bilo mi je DONEKLE prihvatljivo u nekom hladnijem periodu jeseni i zimi, ali samo u izuzetnim slučajevima. Glavni mi je problem bio taj što mokre stvari ostaju da se suše na meni („nek se košulja lepi, i mi smo lepi...“) i što to, neizbežno, stvara neprijatne mirise. Ovo bi MOŽDA moglo da funkcioniše za kratak put i potpuno ravan teren, ali to nije moj slučaj. Ponesite makar presvlaku.
Sve sam napisao samo se nisam pozabavio osnovnim pitanjem: vožnja u običnoj odeći (npr. obična majica i šorc) ili vožnja u biciklističkoj odeći (biciklistička majica i biciklistički šorc ili helanke)?
Obična odeća je, najčešće, sa određenim procentom pamuka pa upija znoj i postaje mokra posle kraće vožnje (i sporo se suši). Takođe, debeli šavovi na toj odeći (pogotovu farmerkama), kao i gruba tkanina mogu da nažuljaju u toku vožnje. Prednost je ta što nije potrebno nikakvo dodatno ulaganje jer možete da koristite odeću koju inače imate.Ja, kao što sam rekao, vozim u običnoj odeći i ponesem presvlaku.
Biciklistička odeća, sa druge strane, je napravljena tako da ne upija znoj i da omogući maksimalno isparivanje znoja i brzo sušenje (da, od sintetike je). Možete da vozite satima u njoj i da ne budete mokri kad stanete (al onda vas probije). Nema debele šavove pa ni ne bi trebalo da žulja. Opet, ako vam biciklističke helanke izgledaju smešno, imate gomilu šorceva i bermuda sa istim svojstvima. Mana je ta što su potrebna dodatna ulaganja (koja nisu zanemariva) i što to negde treba da osušite za put nazad.
I šta reći kao zaključak?
Probajte pa, ako ne valja, probajte nešto drugo i tako dalje. To je jedini način da vidite šta vam odgovara. Nemojte da očekujete uspeh iz prve i budite spremni da naučite da slažete odeću :)
1 Znoj zapravo, najviše krene da izbija kad stanete – nema protoka vazduha koji vas hladi u toku vožnje.